Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  9 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Песник из дијаспоре | Жељко Сулавер




   

Жељко Сулавер је рођен 1. новембра 1968 године у Љубињу, Херцеговина.  Поезију је озбиљније почео писати током похађања средње школе у Требињу и наставио, израженије се опредељу-јући за родољубиву, одласком на студије у Чачак. 

Такође пише љубавне песме и гусларски десетерац. 

Своју поезију је објављивао на интернет страници Поезија СЦГ. Неколико његових песама је објављено у зборницима поезије Поезија СЦГ, Први Пут и Гарави cокак. 

Аутор је збирке поезије У Праскозорје (2008). 

Живи и ради у Едмонтону, Канада. 



ДУЧИЋУ 
 
Више и од свега што високо може 
да уздигне своје бестежинске кости, 
завидим, маестро, твом трону велможе 
без иједне трунке скривене пакости. 
 
Непослушне су ми раштимане риме, 
десетерци кратки и без мелодије, 
ја не гледам море и не живим с њиме 
а ти си му певô. Мени сјаја није 
 
од Јадранских зора, ни свих згодних дама 
из стихова твојих, ни Требињских тама, 
једино нас веже што са истог длана 
 
вино, мед и смоква, пред обома све би, 
и што истог неба звезда изабрана 
светли мојим путем као некад теби. 

ЉУБИЊСКИМ КЕСТЕНОВИМА
 
Били смо вам негда тек нит путовеза 
беспомоћни сваком погледу и дјелу, 
горолисни љети, зими у одијелу, 
с јесени од злата вароши лепеза. 
 
Одрастајућ скупа збратисмо се трајно 
напâја нас рука нежнодирног рода, 
постасмо свједоци свадби и спровода 
радујућ се с вама, ћутећ испраћајно. 
 
Кад усамљен прођеш ил' ви заљубљени, 
китином ил' листом били одјевени 
намигните сâду старих великана, 
 
вјекотрајним шумом њишућ складоримно 
што најежен некад кликер испустимо 
жал за младост сузе то падају с грана. 

ОДБРАНА 
 
Сто пута си пала и устала опет 
ниси класје нити звезда падалица, 
гордо ћемо газит твоје свете стопе, 
потомак ти сваки биће перјаница. 
 
Губила си битке ал' рат се још води, 
сви смо твоје жртве и сви победници, 
препречили пут смо безбожничкој хорди, 
сви смо ти хероји и сви страдалници. 
 
Коло бесних паса као пут кошуте, 
вртлогом торнада затвара ти путе, 
непоколебљиво не даш да те сломе, 
 
синови ће твоји бранећ твоје скуте 
победничку игру звери нападнуте 
гладнима отплесат. Своји смо на своме

ПРАШТАЊЕ 
 
Саградићеш себи замке од гранита, 
с моћним зидинама до плавих небеса, 
дворјани ће твоји попут царских свита 
градит млечне путе од својих телеса. 
 
Вирови ће речни и вулканска гротла 
бити одредиште уљезу и врагу, 
духови јунака попут царског котла 
храниће ти душу, даваће ти снагу. 

 Неверни ће молит кад на своме врату, 
кô макова зрнца, осете мач правде, 
одлучна и снажна у том судњем сату 
 
сетићеш се страшне њихове неправде, 
тад победе крила понеће те Богу, 
народи небески само праштат могу

БОЖИЋ У ТУЂИНИ 

Навлачећи сводом завесу од тмине 
остављајућ свету ко зрневље стопе 
попут пролазника што нечујно мине 
застаде над селом прошле ноћи опет. 

„Друкчије је нешто ово Бадње вече, 
знам на истом месту стајао сам лане 
нема дима оздо да ми очи пече, 
старог храста није врх да му дотакнем. 

Не познајем стопе подно исте влаке 
где сам затицао оца док са сином 
свако Бадње јутро пробира бадњаке, 
само курјак један луташе белином. 

Пред окном без светла скупила се сова 
да јој ока није ни њу видô не бих, 
огледнух се хитро испред мосурова 
сав онако збуњен не знам више где бих. 

Замало на своје заборавих време 
само братац златни што није на своду 
да својом топлином он уместо мене 
каже Срећан Божић целом твоме роду.'' 

Жао ми га беше ал' не знадох како 
да објасним што ми огњиште не гори 
до бадњака више не долазим лако 
и Божић ме сваки у туђини боли. 

ЗАВЕТ 
 
На чијој земљи жито ти се њише, 
брашно ти мељу воденице чије, 
из чијих кућа дим небу кидише, 
ти кажеш твоје, свак' знаде да није. 
 
Чији то сплав те Дримом прêко носи, 
Црним и Белим, Бистрицама бистрим, 
хајде заплови, добро знају ко си, 
оба јахасмо валовима истим. 
 
Чијих звоника откуцаје слушаш, 
на молитву којем Богу чујеш зов, 
у дане свете чије вино кушаш, 
на исте спремаш кукавички лов. 
 
Крш Проклетије твоје проклетије, 
надут ће прса љутита и јêдна, 
нестаћеш силни с мапе, историје, 
таквих је гладна бестрага и жедна. 
 
Решио јеси сва звона црквена 
да ми ућуткаш, запалиш и срушиш, 
судиће крвца давно проливена 
зулуме твоје, проклетој ти души. 
 
Сванут ће јутро и прозоре широм 
потомци моји отвориће опет, 
мирисаће тамјан сваким манастиром, 
газиће својих прадедова стопе. 

РАСКОРЕЊЕНИМ СВЕЗЕЛЕНИМА 
 
Колена првог свезелени 
расклиманим корењем одмахасте, 
незрело класје младо потргано. 
Неочекивано разрођени 
у галоп несамарене ате одјахасте, 
синови моји, лак полагано. 
 
Колено друго свезелени 
прворотки туђ у недра тискају 
бескорен силом донет на длану плод, 
кратак је мѝр поља покошених 
жедни суву чашу залуд стискају 
где сунца није таман је свод. 
Колено треће свезелени 
раскорењеним тек вам оста име 
и можда сретнете понеко слично, 
застани, главу не окрени, 
нашао си брата, брати се с њиме 
да се наслониш семе моје дично.