КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Већи број књижевника, у данашње време, бави се писањем епиграма. Један од  њих је и Румљанин Ђура Шефер Сремац.

Он је дошао на изванредну идеју да епиграме пише у форми бећарца и по томе је јединствен. У овој књизи изнедрио је на стотине сремачких (р)епиграма; бећарастих – јер су писани у духу и форми бећарца, сремачких – пошто су стварани из пера једног правог Сремца. Кованица (р)епиграм, коју је створио сам писац, значи да у пренесеном смислу епиграм има реп попут пса, али не оног који тај реп страшљиво подвија, него пса који њиме поносно маше, а спреман је и да угризе, што је и карактеристика ове сатиричне форме.

Младен Лесковац, књижевни критичар, у својој антологији Бећарац пише: „Бећарац је наша најкраћа народна песма… Сиромашан је, краткодах и шкрт дистих, а по правилу само и искључиво то.“

Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, у својој рецензији за збирку бећараца Ала смо се састали бећари (ауторке ових редова – Јасмине Вукмановић), наводи да је „бећарац својим обликом кратак, понекад површан, али жив и упечатљив“.

Иако је бећарац лирска народна песма, он је испеван у епском народном десетерцу што је карактеристика епских народних песама.

Миодраг Кујунџић, у својој књизи Песник у кожи медведа и други новински чланци, наводи да је бећарац „један од најсавршенијих облика поезије уопште…“, „… јер се с мало речи каже пуно и тачно“.

Ова народна песма, тематски богата, пева се свуда и на сваком месту: у кафани, на свадби, прелима, поселима, мобама, у кући, на салашу, винограду, авлији, на вашарима, о верским празницима, у колу, на игранкама, код букара и љуљашки... Бећарац је песма младости, песма сеоска и сељачка, песма равнице, шорова и салаша, песма ноћи. То је песма распусна, раскалашна,  пуна  наглих  обрта, зачикавања, задиркивања, надмудривања, прикривених значења, подразумевања, двосмислица, често ласцивна, пуна еротског набоја, понекад и сурова и брутална, пркосна, обесна, шеретска, весела, лепршава, љубавна, искрена, једном речју – оригинална.

Настајала је тако што је народ њоме изражавао свој бунт, немирење са моралним и другим стегама које му је друштво наметало.

Др Ана Матовић у својој књизи Бећарац у Војводини наводи да је бећарац „посебан феномен народне културе... Он позива на дружење и помоћу њега комуницирају чланови (одређене) друштвене заједнице.“

Бећарац се пева: у Лици, на Кордуну, у деловима Босне и Херцеговине, Далмације, у Славонији, Барањи, деловима Румуније и Мађарске, у Банату, Бачкој и Срему. Он нема стварних граница. Како се народ кретао, тако га је преносио. Бећарац се стално обнавља, настаје јер одражава живот којим су живели наши преци и живот који ми живимо. Његова улога је „да повеже претке и потомке“ (Видосава Томић, писац). 

Слободно можемо рећи, такви су и (р)епиграми Ђуре Шефера Сремца: увек актуелни, одражавају нашу стварност и зато ће бити дуговечни.

„Не зна се поуздано када је бећарац настао. Чињеница је да он има  корене код више словенских народа“ (Стеван Бугарски, књижевник, публициста и критичар из Темишвара). Није познато да ли настао као самостална творевина или се постепено издвајао из лирских песама њему сличног духа и карактера.

Велики Вук Стефановић Караџић је бећарце бележио некако успут. Забележио је врло мало ових дистиха. Можда ову минијатурну творевину није сматрао релевантном за свој посао, јер она се својим темама, језиком и неким новим духом који носи у себи није уклапала у систем његове народне песме. Она је одударала од свега онога што је до тада Вук сакупио.

Познати критичар Младен Лесковац у својој антологији Бећарац и Ненад Грујичић у Ојкачи наводе податке ко је све и када забележио бећарце.

У Ерлангенском рукопису, који је настао између 1716. и 1733. године, постоје дистиси који, истргнути из ткива песме, подсећају на бећарац:   

У Сеобама Милоша Црњанског српски војници, расцијани, 1752. године, певали су бећарац:

Бећарце су забележили и у својим збиркама објавили: Јован  Мушкатировић, свештеник Петар Буњанин, Давидовић, Берић, Вићентије Драгутиновић, Николај Беговић, Петар Вукичевић, Стеван Бошковић и др.

Вук Караџић, у свом Рјечнику из 1852. године, наводи бачванске пјесме, које су, без сумње, били бећарци.

Према расположивим подацима долази се до закључка да је бећарац настао у 18. веку.

Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић наводи да је бећарац као усмено-поетска форма једна од последњих које још трају, стварају се и преносе. Она такође истиче да је он „наставио да живи и траје и, попут пркоса, оног ситног разнобојног цвећа које буја и расте незаливено и гажено између дворишних цигала, он преживљава до данас. Мало се чува и преноси, а помало изнова и рађа.“ (Из рецензије за књиге Јасмине Вукмановић – Нема лепше песме од бећарца и Ала смо се састали бећари).

Познато је да клетве и пословице могу да буду написане и у форми бећарца. Песник Ђура Шефер Сремац је доказао да и епиграм може да буде чист бећарац, што је немерљив допринос нашој књижевности. Овај свестрани књижевник, добитник већег броја значајних признања за свој рад на пољу књижевности, има изванредан осећај за ритам, као и за риму. Он носи бећарац у својим генима и зато зналачки, вешто, с посебном лакоћом, без неког великог напора ствара такве (р)епиграме (како објашњава песник – епиграме са дигнутим репом!). Форма десетерца даје могућност да се епиграм пева, било уз музичку пратњу или без ње.