Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                                14 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Прва књига
Тајна осећања | Милена Ћировић

Крајем лета из штампе је изашла прва књига песама Тајна осећања мачванске поетесе Милене Ћировић. Општина и Културни центар Богатић су финансирали штампање књиге, а издавач је Пресинг. Рецензију су напиписале Маја Томић и Милана Давидовић, обе из Богатића.

Суштина поетике својим читаоцима преноси делове из рецензије и неколико песама, а са циљем промовисања  поезије.


Делови из рецензије Маје Томић
ПУТЕМ СРЦА ДО СЛОБОДЕ

 

Жена као нежније биће у овом свету окрутности или је симбол страдања или симбол револуције и опирања свему што јој се намеће на плећа. У свом трагању за љубављу, пажњом и свему чему је као жена предодређена, наилази на мноштво сурових препрека, прогоне, издаје, увреде и море лажи које често чак ни да схвати. У тој нирвани пуној наивности, наде, непоколебљиве жеље за остварењем снова, наивно гурајући прса напред без резерве, кожа се отире и о срећу и о бол подједнако. Једно без другог не могу, наше тело им је спој. Песникиња својим стиховима ремети баланс између могућег и немогућег, води нас у неку другу димензију дајући значење и вредност постојања свему што нас окружује као сведок да се баш у свему може пронаћи љубав. Она ослушкује пролеће, јесен, ветар, пој славуја, реку и све око ње, једнако поистовећујући човеков живот са животом свега што га окружује. 

........................................

 

Ношена сетом, опијена љубављу, Милена ниже стихове попут тихог таласа у мирној луци, чак мирнијој и од њене саме нарави којом плени, при чему недри и оне најскривеније боли једне људске душе, а опет са умереном дозом дрскости и јаза оправдава своју тежњу за правдом и испуњењем. Баш ту се скрива доказ да и најтиши и најведрији људи, који увек изаберу пут ћутања и скривања оног правог себе и својих емоција, поседују најјача и најтежа осећања о којима храбро знају да пишу, говоре, само им треба дати прилику. Када каже:  

 ..........................................


Стадоше јој грех и светиња на исти кантар, а ни једно не превагну, већ својом борбом и једнаком тежином осташе да море једним истим срцем. Овакав парадокс реалности нашег живљења и постојања у свега пар стихова нежности и снова је и више него савршен доказ неизбежне реалности, а ипак велике свести да ми нисмо анђели и да Бог је једини творац светиње, па макар то било и оно што ми у себи тим именом називамо. Вера, љубав, нада... а затим Миленино сведочење да то тројство постоји и једно без другог не могу. Ту бих стала, јер широка су пространства и поезије и искуства да би се њима заједно ходало. Свако ко пише на том путу је сам, а споредни су они који се са тим путевима читајући поистовећују.




КАД НАС НЕ БУДЕ СИНЕ ВИШЕ

Кад нас не буде сине више
немој жалити ни за чим.
Ако би и плакао плачи тише,
јер сузе те не чине јачим.

Кад нас не буде сине више
нек те не свлада кривице осећање,
све ружно давно ти је опроштено,
једини завет је на лепо сећање.

Кад нас не буде сине више
тад признај љубав срцу свом.
Не дај да груба рука судбине збрише
наш лик урезан у лику твом.

АКО...

Ако ме живот у трену превари,
ако се смрт сама прикраде,
хоћу да знаш да мишљах на те
препуна вере, љубави, наде.

Ако ме живот у трену превари
и пожури крају свом,
хоћу да знаш да нисам одустала,
само сам заспала дубоким сном.

Ако ме живот у трену превари
и срећа остане негде по страни,
не дај да ме време избледи,
већ ме кô слику у срцу урами.

ЧЕКАЊЕ

Чекам вечности да дође крај,
Месец Сунце  да помрачи,
да тамнe ноћи добију сјај
и у тмини затрепeре твоје очи.

Чекам да Сунце Земљу заврти,
да звезде падну мени на длан,
и тако чекајући све до смрти
проћи ће и живот дан по дан.

Не жалим што ће век да прође
и погледе твоје што наду не дају,
већ ја жалим што ће смрт да дође,
што небеске силе чекати не знају.

Као Месец у свитању бледа сјаја,
као Сунце што с вечери мре,
васељена има почетка и краја,
све пролази, ал` чекање моје не.

 О песникињи

 
 

Милена Ћировић је рођена 22. августа 1967. године у Шапцу, где је завршила гимназију. Несвршени je студент немачког језика и књижевности, јер је, након две године студија, љубави дала приоритет, и стекла породицу. Запослена је у Основном суду Шабац у Судској јединици у Богатићу.  

Писање песама за њу је занимљиво путовање кроз снове, чаробни штапић за остварење неостварених жеља. Објављивала је у неколико зборника, у електронском часопису Суштина поетике и још понегде. Своје прве песме сабрала је у књизи Тајна осећања, покушавајући да открије читаоцу тајновитост дубине људске душе и укаже да је љубав спона не само човека са човеком, него са свим што постоји.

 У свом животу сјединила је песму и музику као члан мешовитог хора Мачвански у Богатићу.