Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  5 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Знам да постојим | Данијела Марковић




ПОБЕДНИК

Учинио си нас победницима
дискретно
без намере
својом патњом
својом снагом

ти победник -
ми јаки тобом!

Утабао си нам стазе
чврстим корацима
војника
увек борца
без пораза

и у смрти –
жив заувек!

БЛУДНИ

ко ће се коме вратити
ја теби или ти мени
ако нисам ни отишла
како бих се вратила
ако ниси ни био ту
како си отишао

ко ће кога окривити
ја тебе или ти себе
ако ниси погрешио
зашто бих те кривила
ако си погрешио
зашто би те било брига

ко ће кога надмудрити
ми себе или Бог нас
или ја тебе или ти мене
или ћемо бити укопани
на истом месту
на коме нисмо ни били

КРИЦИ

Пусти ме да одем, када ме не желиш.
Река ће однети трупло љубави бесмислене,
без сахране, без опела, без пепела...
Не постојим. Не постојиш.

Пусти ме да јецам безгласно, без суза.
Небо ће узети душу бездушног убице
без оружја, без отрова, без одговора.
Не плашим се. Смрт постоји.

Пусти ме да нам пресудим слепо.
Живот ће казнити, милујући нас својим даровима,
данима без почетка, будућности и краја.
Не плашим се. Смрт се боји.

АЛФА

То што те више не волим, не значи да те не волим.
Није да те не осећам, није да ниси у срцу тамјан...
То што ти лажи говорим: да сам се другом продала,
да сам се блуду подала – лажем - да тебе заболим,
лажем да ничег се не сећам, лажем да ниси                 довољан...

Волим те више, превише, више од бола, више од крви.
Није да ниси у сржи кости, није да тиме кажем: „Опрости“...
Само је један једини први, а сви су други – други и трећи,
ниједан бољи, ниједан већи, ниједан као ти да ме мрви...
То што те више не волим – не значи да те не волим!

АНИМУС АНИМЕ

Да ли сам те већ негде срела?
У неком бившем? Будућем свету?
Да ли сам те и тада волела?

Откад постојиш, знам да постојим.
Смрт, некоћ лепа и обећана,
лепша је - дата рукама твојим. 

Живот је ништа, ако даљина
раздваја биће од бивствовања.
Ако сам сама? – Смрт и тишина!

Плашим се да ћеш заувек бити
највећа љубав мога живота
пре првог даха, и после смрти.

Да ли сам те већ негде срела?
И пре рођења? И после смрти?
Волећу. Волим. Волела.

КИХОТ

Све што сам тражио од живота
смрт ми је дала,
вечном трагачу за ветром мојим
ветрењачама.
Јурим из бездна у нови бездан,
дворска будала,
путник ка југу који се води
северњачама.

Без части негдашњег свештеника
и самураја,
негде на путу између једног
и другог краха,
на крилу једном некада моћног
краљевског змаја,
журим почетку без испуњења
до вечног праха.

Гланцањем даске што живот значи,
мали од брода
добија крила да вешто слети
у крило роба.
Гласно се смеши песмом сирене
дубока вода.
Једном се проба пут од рођења
до хладног гроба.

   

Данијела Марковић 

рођена је 1978. у Требињу. Већ две и по деценије живи и ради у Београду. По образовању правник, писањем се бави од средњошколских дана.

Поезију је објављивала у зборницима песама књижевних клубова Момчило Настасијевић из Горњег Милановца и Мирослав Мика Антић из Инђије (2008), као и у билтену Острог и збирци Радуј се Василије Свети (чији је била и уредник, 2009), обоје у издању Цркве Светог Василија Острошког из Новог Београда.

Поред поезије, коју пише и преводи са енглеског језика, аутор је већине путописних текстова о Србији у монографији This Way Serbia, која је изашла 2006. године у српском и енглеском издању. Теолошке текстове је објављивала  у теолошком часопису Прволик, од 2008 до 2010. године.

Аутор је два романа (Тело, Најлепши син Италије), једне драме (Пертапио и Ерида) и прозно-лирског дела Писма из нутрине, који су још необјављени.