http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                23 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Да не заборавимо
Српске народне приче




НЕВЈЕРА СТРАДА

 

Састали се јазавац и лисица да заједно иду у чету. Запитаће лисица јазавца:

— Колико имаш вјештина ти, јазо?

Одговориће јазавац:

— Имам три вјештине.

— Ја имам седамдесет и седам вјештина — рећи ће лисица.

Елем, како му драго, пођу својијем путем и наиђу на једну стрвину, ђе су била и гвожђа ловачка запета. Јазавац и лисица употријебише сву своју вјештину да се наједу а да се не ухвате у гвожђа али се некако лисица ухвати.

— Што ћу, мој јазо? — запитаће лисица.

Јазавац ће јој рећи:

— Добро. Кад дође ловац, а ти се умртви и ничим немој макнути; ловац ће помислити да си мртва, па ће пометнути струку и пушку, те одапети гвожђа, а ти онда бјежи.

Тако и буде. Пошто сване, ловац пође да обиђе гвожђа. Лисица га опази, па се умртви. Ловац дође код гвожђа и турне лисицу ногом, но лисица се не помаче. Ловац потури пушку и струку те одапе гвожђа и поче наново запињати; а лукава лисица утече.

Опет се састаше лисица и јазавац. Рећи ће лисица смијући се:

— Добро ти вјештину показасмо, мој јазо!

Јазавац:

— Баш добро!

Пођу лисица и јазавац даље, и, шуљајући којекуда, наиђу опет на стрвину, ђе бјеху и гвожђа запета. Несрећна се лисица опет ухвати у гвожђа.

— А сад, јазо, шта ћу од живота? — запита лисица јазавца.

Jазавац јој одговори:

— Ти кажеш да имаш седамдесет и седам вјештина, па само једну употријеби, избавићеш се.

Лисица:

— Кажи, јазо, и твоју вјештину, биће ми штогођ боље!

Јазавац јој рече:

— Кад дође ловац, ти се играј око њега, увијај му около нога и радуј се уза њ; он ће мислити да си ти однекуд питома лисица, па неће те убити. Па кад те пусти из гвожђа, а ти бјежи.

Јазавац отиде; зора се укаже, ловац се приближи гвожђима опази лисицу ухваћену у гвожђа па брзо дође до гвожђа. Лисица се стане радовати около њега. Ловац, збиља, помисли да је то однекуд питома лисица, те почне и он лисицу руком мазити, одапне гвожђа и лисицу ослободи. Лисица се и ослобођена гвожђа око ловца радоваше, док ловац поче поново запињати гвожђа. Лисица чим виђе своју згоду, утече.

Опет се лисица састаде са јазавцем и пођоше на свој пут; идући тамо амо набасају опет на стрвину, ђе су и гвожђа била запета. Еле, тамо амо, несрећом ухвати се јазавац у гвожђа.

— Што ћу, лијо? — питаше јазавац лисицу.

Лисица му одговори:

— Ту сад! Ја сам то и тражила!

Јазавац ће опет:

— Немој тако, моја лијо! Знаш како смо уватили вјеру да једно другом у невољи помажемо; покажи ми и твоју коју вјештину, да ако ми поможе!

— Ја немам за тебе ништа; оно што имам вјештине то је за мене — рећи ће лисица.

Јазавац опет рече:

— Ја имам још само једну вјештину, али ко зна хоће ли ми помоћи, него те молим, примакни се да се пољубимо и опростимо.

Лисица се примаче, а јазавац — ћап лисицу за гушу! Лисица запомаже:

— Пусти, јазо, што учини?

Јазавац вели:

— Заједно ћемо овђе чекати ловца, лијо!

Ујутру рано дође ловац и види гђе држи јазавац лисицу па повиче:

— Држи, јазо, соколе! Ловачку ти вјеру дајем, тебе ћу ослободити!

Дотрча ловац те лисицу уби пушком, а јазавца опрости гвожђа и пусти га на слободу. 


▼▲


ЗЕЦ И ЛИСИЦА

 

Једне дуге и оштре зиме огладне све звијери, па и лукава тета лија. И, једном ноћу, кад је камење пуцало од студени, нађе сиромашка зечића гдје скакуће пртином да се загрије, па науми да га превари.

— Зима, зејо, оди да се играмо!

— И лани је била, тето, — одговори зец.

— Зар си ти лањски? — запита га она.

— Јесам, вала, и преклањски! — одговори он.

„Нема, богме, ту мени вечере“ — помисли тужно лисица и оде на другу страну. 


▼▲


ВУК И КОЗА 


Ухвати вук козу, која је била легла на крају осим осталијех коза, па пође да је изједе, а она му се стане молити говорећи да је сад мршава, него да је остави до јесени, док утије, па онда нека дође и нека је изједе. Приставши курјак на то, запита козу, како ће је наћи кад други пут дође, а она му одговори: 

— Мени је име Патила, тако кад дођеш, ако ме не нађеш на овоме мјесту, а ти ме зовни по имену, па ћу ти ја изићи. 

Потом курјак отиде, али коза више нигда не легне на крају, него све усред сриједе другијех коза. Кад једно вече курјак, мислећи да је коза већ дебела, дође и не нашавши је на ономе мјесту стане је звати: 

— О, Патила! О, Патила! 

Она му из сриједе одговори: 

— Да нијесам патила не бих се у сриједу спратила. 


▼▲


КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА


Некакав сељак хтео да присвоји туђу њиву, па свога синчића закопао у земљу, пошто га је најпре научио што ће одговорити кад се запита. Судије и парничари дођу на њиву, и ту онај што је хтео неправдом туђе да приграби, рекне: 

— О црна земљо, ти сама кажи чија си? 

— Твоја сам, твоја! — зачује се детињи глас из земље. 

Прави газда чувши то тргне се, и судија пресуди да њива припадне оном који је неправедно тражи. Суд се разиђе. Онда отац с мотиком у рукама навали копати земљу да извади дете, али детета нема! Зове га. Дете се одзива, али све даље бежи. И тако се претвори у кртицу.

— Тако је, веле, постала прва кртица. 


▼▲

Из антологије
Српске народне приповетке | Милорад Панић - Суреп