КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

НЕВЈЕРА СТРАДА

 

Састали се јазавац и лисица да заједно иду у чету. Запитаће лисица јазавца:

— Колико имаш вјештина ти, јазо?

Одговориће јазавац:

— Имам три вјештине.

— Ја имам седамдесет и седам вјештина — рећи ће лисица.

Елем, како му драго, пођу својијем путем и наиђу на једну стрвину, ђе су била и гвожђа ловачка запета. Јазавац и лисица употријебише сву своју вјештину да се наједу а да се не ухвате у гвожђа али се некако лисица ухвати.

— Што ћу, мој јазо? — запитаће лисица.

Јазавац ће јој рећи:

— Добро. Кад дође ловац, а ти се умртви и ничим немој макнути; ловац ће помислити да си мртва, па ће пометнути струку и пушку, те одапети гвожђа, а ти онда бјежи.

Тако и буде. Пошто сване, ловац пође да обиђе гвожђа. Лисица га опази, па се умртви. Ловац дође код гвожђа и турне лисицу ногом, но лисица се не помаче. Ловац потури пушку и струку те одапе гвожђа и поче наново запињати; а лукава лисица утече.

Опет се састаше лисица и јазавац. Рећи ће лисица смијући се:

— Добро ти вјештину показасмо, мој јазо!

Јазавац:

— Баш добро!

Пођу лисица и јазавац даље, и, шуљајући којекуда, наиђу опет на стрвину, ђе бјеху и гвожђа запета. Несрећна се лисица опет ухвати у гвожђа.

— А сад, јазо, шта ћу од живота? — запита лисица јазавца.

Jазавац јој одговори:

— Ти кажеш да имаш седамдесет и седам вјештина, па само једну употријеби, избавићеш се.

Лисица:

— Кажи, јазо, и твоју вјештину, биће ми штогођ боље!

Јазавац јој рече:

— Кад дође ловац, ти се играј око њега, увијај му около нога и радуј се уза њ; он ће мислити да си ти однекуд питома лисица, па неће те убити. Па кад те пусти из гвожђа, а ти бјежи.

Јазавац отиде; зора се укаже, ловац се приближи гвожђима опази лисицу ухваћену у гвожђа па брзо дође до гвожђа. Лисица се стане радовати около њега. Ловац, збиља, помисли да је то однекуд питома лисица, те почне и он лисицу руком мазити, одапне гвожђа и лисицу ослободи. Лисица се и ослобођена гвожђа око ловца радоваше, док ловац поче поново запињати гвожђа. Лисица чим виђе своју згоду, утече.

Опет се лисица састаде са јазавцем и пођоше на свој пут; идући тамо амо набасају опет на стрвину, ђе су и гвожђа била запета. Еле, тамо амо, несрећом ухвати се јазавац у гвожђа.

— Што ћу, лијо? — питаше јазавац лисицу.

Лисица му одговори:

— Ту сад! Ја сам то и тражила!

Јазавац ће опет:

— Немој тако, моја лијо! Знаш како смо уватили вјеру да једно другом у невољи помажемо; покажи ми и твоју коју вјештину, да ако ми поможе!

— Ја немам за тебе ништа; оно што имам вјештине то је за мене — рећи ће лисица.

Јазавац опет рече:

— Ја имам још само једну вјештину, али ко зна хоће ли ми помоћи, него те молим, примакни се да се пољубимо и опростимо.

Лисица се примаче, а јазавац — ћап лисицу за гушу! Лисица запомаже:

— Пусти, јазо, што учини?

Јазавац вели:

— Заједно ћемо овђе чекати ловца, лијо!