http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                19 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Две приче




Јелена Цветковић

ПРОДАВАЦ ЈЕСЕЊЕГ ЛИШЋА

 

“Пошто вам је овај лист?”

“Орахов је, он кошта два динара. Храстов је пет, а за остале тражим по један динар.”

“Скупи сте, али ви сте једини продавац лишћа ове године па не могу много да се буним. Дајте ми пет орахових”, одлучно је рекла старија госпођа, и почела да тражи новчаник по великој претрпаној торби из које је вирило разно јесење воће. Ставивши мали картонски замотуљак у торбу, оставила је неспретног продавца са својом робом коју је ветар стално покушавао да помери и однесе. Он је тако и не приметивши, често рукама млатарао кроз ваздух, као да се бори са неким лоповом што му се шуња иза леђа и покушава нешто да украде. Услужно је поздрављао муштерије које су прилазиле и разгледале, свака од њих је имала своја питања на која је неуморно одговарао. Када је остајао сам, ређао је ново лишће, уписивао цену и задовољно певушио.

Госпођа која је купила јесење лишће већ је прилично одмакла. Прошла је улицом липа где су само голе гране испреплетано парале облаке. Подизала је главу тражећи макар један пожутели јесењи лист, али је њен поглед ударао  у огољене прсте липиних празних руку. Изнад њих су прелетали мрачни облаци, неспутано су клизили неукрашеним небом.

Већ је трећа година како нешто јесени краде боје. За једну ноћ, сво лишће, још зелено,  нестане са дрвећа. Оголи свака грана, као магијом се изгубе читаве крошње. Људи су се у почетку плашили, живели су у великом страху од неке природне непогоде, а онда су једноставно навикли, као што се на све човек временом навикне, на јесен без жутог лишћа.

Очистила је блатњаве ципеле и помиловала унука по коси. Он је почео да завирује у торбу, радознало је вукао баку за руку не би ли се смиловала и почастила га слаткишем. Дечак је убрзо одустао и вратио се својој игри са пластичном играчком, а она је пришла тераси и широм отворила балконска врата. Мало дрво лимуна је освануло без лишћа. Повијало се на све јачем ветру, ломећи се у струку.

“Није твоје, знам, али ми се посебно допало. Спустићу га овде близу, нека те греје до првог снега”, причала је дрвету. “Бог ће знати шта се дешава, али ја не дам да ми тугујеш.”

Продавац лишћа је обрисао празан дрвени сточић, склонио таблу са натписом и прошао истом оном улицом липа. Није се окретао, подизао главу, ништа није тражио у хладном сумраку што је пао на свет. Свет је посивео и постао толико хладан да му ветар може донети само топлину, никако осећај доласка зиме. 

Ноћас ћу уснити велики кестен, мислио је док је откључавао браву. Биће то право изненађење сутра.


***

“Одакле вама јесење лишће? Сваке године ме збуњује разноликост ваше понуде. Па ви имате и оно што никада није красило наше дрвеће”, упитао је сутрадан један човек зачуђено, претурајући по гомили кестеновог лишћа.

“Само се уклапам, драги господине. Где сте још чули да постоји јесен без жутог лишћа? То може бити само нека обмана или неки сан. Магија је међу нама, треба искористити шансу.”

▼▲


Јелена Стефановић

ПОГЛЕД СА ТЕРАСЕ

 

Диљска улица пење се од улице Вишњичке, пресеца Патриса Лумумбе и улива се у Маријане Грегоран. Зграде дуж ње већином су старе, двоспратне, са малим терасама. Фасаде потамнеле од времена и невремена, руиниране, тужне. С времена на време силазим том улицом до аутобуске станице у Вишњичкој и посматрам олињала лица кућа. Иза сваког прозора понека прича.

Све терасе сличне, а опет, свака има своју причу. На тераси, у приземљу једне зграде, увек седи старица, непомична. Обучена у изношену кућну хаљину, понекад огрнута шалом кад је хладно. Избледео лик, готово сенка, на тој запуштеној тераси. Ни са ким не разговара, седи и угаслим погледом посматра људе који пролазе улицом. Руке јој уморно леже у крилу као две одбачене, згрчене гране.

Питам се о чему ли размишља док очима упија туђе животе када је њен већ прошао? Можда јој та лица враћају давно изгубљена сећања! Можда и не мисли ни о чему већ онако усамљена, огрнута шалом, чека...

Пре неколико дана поново прођох улицом Диљском. Поглед ми полете тражећи знани лик.Тераса у приземљу беше празна. Старице није било...