КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Јелена Цветковић

ПРОДАВАЦ ЈЕСЕЊЕГ ЛИШЋА

“Пошто вам је овај лист?”

“Орахов је, он кошта два динара. Храстов је пет, а за остале тражим по један динар.”

“Скупи сте, али ви сте једини продавац лишћа ове године па не могу много да се буним. Дајте ми пет орахових”, одлучно је рекла старија госпођа, и почела да тражи новчаник по великој претрпаној торби из које је вирило разно јесење воће. Ставивши мали картонски замотуљак у торбу, оставила је неспретног продавца са својом робом коју је ветар стално покушавао да помери и однесе. Он је тако и не приметивши, често рукама млатарао кроз ваздух, као да се бори са неким лоповом што му се шуња иза леђа и покушава нешто да украде. Услужно је поздрављао муштерије које су прилазиле и разгледале, свака од њих је имала своја питања на која је неуморно одговарао. Када је остајао сам, ређао је ново лишће, уписивао цену и задовољно певушио.

Госпођа која је купила јесење лишће већ је прилично одмакла. Прошла је улицом липа где су само голе гране испреплетано парале облаке. Подизала је главу тражећи макар један пожутели јесењи лист, али је њен поглед ударао  у огољене прсте липиних празних руку. Изнад њих су прелетали мрачни облаци, неспутано су клизили неукрашеним небом.

Већ је трећа година како нешто јесени краде боје. За једну ноћ, сво лишће, још зелено,  нестане са дрвећа. Оголи свака грана, као магијом се изгубе читаве крошње. Људи су се у почетку плашили, живели су у великом страху од неке природне непогоде, а онда су једноставно навикли, као што се на све човек временом навикне, на јесен без жутог лишћа.

Очистила је блатњаве ципеле и помиловала унука по коси. Он је почео да завирује у торбу, радознало је вукао баку за руку не би ли се смиловала и почастила га слаткишем. Дечак је убрзо одустао и вратио се својој игри са пластичном играчком, а она је пришла тераси и широм отворила балконска врата. Мало дрво лимуна је освануло без лишћа. Повијало се на све јачем ветру, ломећи се у струку.

“Није твоје, знам, али ми се посебно допало. Спустићу га овде близу, нека те греје до првог снега”, причала је дрвету. “Бог ће знати шта се дешава, али ја не дам да ми тугујеш.”