КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Колико смо свјесни васпитног утицаја књижевности на ученике? Питање које по многима данас не захтијева одговор, али да ли је умишљена помодарна маса икад помјерила наша схватања напријед? Никад. Олако схватамо текстове које дјеца читају на часовима српског језика. Прво, јер смо спутани којекаквим наставним плановима што су сами себи постали циљ. Чини ми се да из сваког предмета у оквиру школовања постаје најбитније да се не одступи од предвиђених часова по наставном плану и програму па макар се и небо рушило. Из личног искуства знам да је немогуће или готово немогуће идентично обрадити наставну јединицу из књижевности у два различита одјељења. Зато ја, драги моји, „варам“ систем! Да, да! Суштина поетике ми добро дође да то и јавно признам макар ово прочитали и надзорници и инспектори педагошких завода широм територије бивше нам државе. Но, како год, увијек се питам кад ће се схватити колико књижевност има значаја у васпитавању и образовању и кад ће бити схваћено да ми, професори српског језика и књижевности, радимо два посла... не, не, уствари четири, или можда пет, не, шест... немогуће је то пребројати и тачно уписати у табеле за планирање часова. Ми предајемо књижевност, учимо дјецу граматици и правопису, васпитавамо и мислим да тај васпитни циљ треба да предњачи. Зашто да  ученици само механички прилазе одређеним књижевним дјелима, зашто да само одговарају на понуђена питања иза текстова у читанкама, зашто да не „загребу“ по књижевним опусима писаца на један шири начин. И шта би то било изгубљено када бисмо тако приступали обради наставних јединица из књижевности? Ништа, вјерујте. Можда бисмо почели да добијамо ученике који у тексту траже доказе за своје тврдње и служе се слободније понуђеним приповијеткама или књигама и јавно излажу своје ставове користећи се, гле чуда, ријечима (жалимо се да је вокабулар дјеце све скученији), а не ученике који мјере колико је и да ли је нека књига за лектиру „дебела“ или је „танка“. Зашто да одгајамо дјецу која са страхом прилазе читању? Па онда пристајемо на „епохалне“ пројекте враћања ученика књизи. То је поражавајуће да враћамо оне, који би по свему судећи, јер иду у школе, требали бити уз књиге, на прави пут. Настава књижевности и језика треба да буде попут ријеке која протиче између часова и помаже ученицима да стекну вјештину читања са разумијевањем, да биљеже на маргинама текстова из осталих предмета шта је битно, а шта је мање битно.Желим да испред себе гледам ученике који се не боје реченица, ни кад је анализа у питању, а ни кад су текстови у питању. Увијек сам срећна када у ученику добијем саговорника чије мишљење се можда и не поклапа са мојим када разговарамо о ликовима из књижевности, мада треба бити обазрив да се не направе неке фаталне грешке и да ученици погрешно