http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                12 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Из окружења | Иван Гаћина



ОДСЈАЈ УНИВЕРЗУМА

Путује небесник лунарном тишином,
буди одсјај дубоког универзума,
кораци иду за магленом прашином,
настају визије омамљеног ума.

Слике се вежу с кристалном судбином,
посљедица праска твори грешке шума,
мистични тонови крстаре празнином,
сублимира душа крај старога друма.

Раскрилише небеса временске двери,
сребрне чипке повезују портале,
свемир се шири по савршеној мјери.

Генијалци траже скривене астрале,
вечерња звијезда окупља звијери,
вукови спремају посљедњи финале.


МОЈА ПЈЕСМА

Изњедрили снови мелодију красну,
мамила је душу као млада зора,
разоткрила небеса појаву јасну,
име дјеве бијаше Елеонора.

Крила је ријека љепотицу у сну,
мотрила ме очима плавога мора
варницама које бујају и гасну
међу слаповима златнога извора.

Невиној љепоти душа се дивила,
у луцидноме сну једва сам дисао
очаран нијансама живахних боја.

Чаробним штапићем дозвала је вила
јутро благо у којем сам записао
откуцајима срца – пјесма си моја.

ИЗГУБЉЕНИ РАЈ

Склада море на оргуљама риме,
заплели пауци мреже судбине,
вјетрови шире зраком твоје име,
душу кријепи дах Божје топлине.

Почива тајна мистичне интиме,
скривају је бијеле клисурине,
пјесму љубави валови кад приме
успомена се у хипу расплине.

Тајновитим зракама блиста сунце,
духови природе пјевају оде,
путовима морским никада краја.

Додирује ум највише врхунце,
ко птицу к теби мисли ме воде,
без тебе никад неће бити раја.

ЗИМСКО ЈУТРО

Утонуло јутро у зимске тонове,
у кућној топлини успомене врију,
с изгубљених стаза угода зове,
преко горких рана очи сузе лију.

Огњиште подари жарке пламенове,
бескрајни тренуци с болима бију,
разбуктале страсти задиру у снове,
пахуљице меке тајне срца крију.

На небу сцене нијемога театра,
задивљено око сњежне чари гледа,
у грудима љубав пече као ватра.

Загрнула машта самоћу од леда,
на понору душа љепоту проматра,
сјећања уз пламен постају блиједа.




   

Иван Гаћина рођен је 15. априла 1981. године у Задру, Република Хрватска. Високу стручну спрему и академски назив магистра инжењера рачунарства стекао је након завршених студија на Свеучилишту у Дубровнику 2010. године. Има искуства у раду као средњошколски наставник математике, физике, информатике и рачунарства.

Пише поезију и хаику поезију, кратке приче, афоризме и рецензије књижевних дела, те се повремено бави дигиталним фотографисањем. Своје прве песничке риме почео је стварати још у основној школи, али се озбиљнијим писањем бави од 2000. године када је био бруцош на факултету.

Добитник је двадесетак међународних награда за поезију и кратке приче у Хрватској, Србији те Босни и Херцеговини.

Превођен је на енглески, словенски, италијански, бугарски, румунски, арапски, филипински (Тагалог и Цебуано), вијетнамски, угандски (лунyоро или рунyоро) и индонезијски језик (Бахаса Индонесиа и Батак Тоба) те чакавско и кајкавско нарјечје хрватскога језика.

Члан је неколико удружења и друштава: Матица хрватска (од 2010), Хрватско књижевно друштво (огранак Задар, од 2014), КЛД „Решетари“ (од 2015), Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању – УСКОР (од 2015), Савез књижевника у отаџбини и расејању – СКОР (од 2016), Друштво др Саша Божовић“ Београд (од 2016).

Издао је једну песничку збирку Тебе тражи моја рима (2014). Своје радове је такође објављивао у часописима и зборницима (радови су му објављени у више од 120 зборника).