http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  3 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Књижевна расправа






Пише: проф. др Слађана Миленковић



Аутопоетика или аутореференцијалност 
кроз историју књижевности


Уметничко дело је пут у неизвесно. Никада не знамо куда ће нас одвести први корак када се кроз пукотину увучемо у дело, али је сигурно једно - да никада нећемо изаћи тамо где смо ушли. Дијалог са поезијом је могућ тек када се направи искорак у непознато и прекрше конвенције. Сваки стих има задатак да урони у целину. Поезија се не разликује од крви. Песници су чувари метаморфоза и њихови јунаци и песничка игра као језичка замка је игра у којој је улог сам живот. Свака реч Бранка Миљковића има спознајни аспект а ми читајући поново увек сумирамо сва читања пре нас, несвесно их усвајајући. Наш улог у читању је време или пажња, интересовање, присуство, амбиције или сам живот. Једно је јасно - читање које се не наставља у писању је смрт (крај) литературе.

Ништа није дато а да је завршено. Ни Хомер није тако писао, јер у завршености је крај. Песници стварају (реч poezis значи створити) а не довршавају нешто несавршено. Сврха лирике је да занесе. Свака лирска песма је у ствари љубавна песма. Свака песма произи-лази из Ероса, ако нема те ватре, нема ни песме. Песници знају много боље него било ко други шта је животно важно за човека, они продиру даље и дубље од научника. Није случајно што се у архајско доба тако високо ценио песнички позив, што је песник некад важио за видовњака, за човека који једини зна, који је једини мудар. Оно по чему се песник разликује од научника је његово дубоко познавање људске душе и истанчана осетљивост за све што је људско. Песник поседује златне кључеве за разумевање стварности. Уметност и песништво као њен део не подносе никакву произвољност. Песникова машта има чврсту унутрашњу структуру, она крчи себи пут са свом могућом строгошћу и озбиљношћу. Песништво подрива, разгра-ђује и разобличава владајући поредак ствари, прекора-чује све искуствене границе и високо се уздиже изнад свега шта здрав разум тако грчевито настоји да заштити од сваког искривљивања.

Постмодерна књижевност и уметност биле су одгурнуте на руб културе, па су саме себе морале тумачити како би стекле важност и тако биле конкурентне у свету масмедијске културе и засићеног постиндустријског друштва. Оживљавање сећања на самог себе и своју културу, исписивање меморије властитог живота и културе, постало је једини начин да опстану људи и култура изложени разарању. Ауторефе-ренцијалност као аутобиографски текст живота преу-зела је улогу онтогене чуварке успомена, а тиме и самог опстанка.

Неки периоди историје књижевности изразитије су аутореференцијално усмерени од других, па је природно што се и у теоријским разматрањима овог и сродних појмова као грађа за проучавање узимају дела баш из тих периода. Пре свега, то је књижевност дела двадесетог века: авангарда и постмодернизам.

Феномен упућивања на себе, присутан је у књижевности од њених почетака. Колико год да је дело концентрисано на представљање садржаја у њему се, експлицитно или имплицитно, може разабрати нека врста ауторовог потписа. Писци старијих периода износе податке о себи као аутору, преписивачу, приређивачу итд, одређују којој врсти дело припада. Овакви искази самодефиниције припадају почецима и завршецима дела или шавовима између појединих делова. Аутореференцијалност је присутна у свим стилским периодима и на свим просторима. Занимљиво би било досегнути корене аутореференцијалности и ту појаву теоријски објаснити. То би значило и одговорити на питање: зашто књижевно дело мисли? Читалац пролази кроз искушења да ли да слику стварности створену језиком прихвати као стварност или ће из језичког текста проматрати као самосталну вредност, занемарујући при том његову референцијалност и управљеност на прагматични контекст.

 

1. Скица аутореференцијалности кроз историју светске књижевности

 

Још у античким митовима можемо наћи трагове аутореференцијалности, најпре у миту о Орфеју, древном певачу и симболу песника и поезије.

Орфеј (Orpheus - на обали реке) је био син трачког краља Ајагара и музе Калиопе, музе поезије. Био је најславнији живи песник. Аполон му је поклонио своју лиру, а музе су га научиле да свира. Својом песмом очаравао је дивље звери, а дрвеће и стење се покретало с места на звук његове лире. О његовом животу писали су многи, а мит о њему је најпотпунији у Грчким митовима Роберта Гревса. Орфеј се придружио Аргонаутима и с њима пловио у Колхиду, а његова музика им је помогла да преброде многе тешкоће на путу. При повратку се оженио Еуридиком. Она је бежећи од једног насртљивца, који је покушао да је силује, нагазила на змију од чијег је уједа умрла. Али Орфеј је храбро сишао у подземни свет, у Тартар, надајући се да ће је вратити у живот. Својом жало-стивом музиком је све очарао и успео да смекша Хадово свирепо срце, те је добио одобрење да врати Еуридику у горњи свет. Био му је постављен услов да не сме да се осврне све док не изађе на светлост дана. Међутим, он није издржао и окренуо се, тако је изгубивши заувек.

Прича о песнику и његовом послу скрећу пажњу читалаца на саму поезију и њеног ствараоца. Највише слављен песник у време антике био је Архилох. Код њега је такође могуће издвојити места карактеристична за аутореференцијалност.

Представник јамбографије, Архилох, непосредно исказује своје опредељење и стремљење и каже да је уметник једнако колико војник. У Архилоховој поезији се прву пут појављује поносно осећање духовног самоуобличавања и самопотврђивања. Као Хомер што Диомеда и Одисеја зове Арејевим слугама и он себе зове слугом бога рата, али и песником, и тај свој дво-струки позив, војевање копљем и војевање јамбима, сам он истиче као нарочито обележје своје личности.


Војник у служби сам Енијалоја, ратнога бога

али и Музама ја верно служити знам.

Печен у копљу ми хлеб, у копљу ми исмарско вино,

копље је потпорањ мој кад год подигнем врч.

 

Најранију слику и ратника и певача у исти мах налазимо у Илијади, где Ахилеј „срце весели певајући славу јунака“ (IX 186-191). Као за Ахилеја, тако и за Архилоха важе Алкманове речи: „Лепо китарање не уступа мачу (фрг. 100 Д). Слику и прилку свог бурног живота Архилох налази у цврчку, који још више цврчи кад је ухваћен за крило (фрг. 143 В). Он је први лиричар који нема намере да својим песмама само поправља и поучава, него открива пред нама целу душу, цео свој живот, да би се таквим исповестима ослободио од преобиља својих чувстава. Оно чиме се тако високо уздигао и чиме се највише прочуо јесте безобзирна снага којом је своју личност наметнуо и поезију употребио као оружје.“

Његове песме су утицале на античку комедију. Утицај се примећује у стиховима Алкеја, Сапфе, Теогнида, Семонида, као и Анакреонта, Солона и Ксенофана. Поред Архилоха, елементе аутореференци-јалности налазимо код Хомера. У Одисеји у IX певању на двору краља Алкиноја, док траје гозба, слепи певач Демодок пева о свађи Агамемнона и Одисеја.

 

Гласник се појави тада и драгог доведе певача,

ког заволе Муза те добром га обдари и злом;

очни узе му вид, ал слатку даде му песму.

------------------------------------------------------

Тада се рукама они за спремање прихвате јела.

А кад жудњу за јелом и пићем подмире веће,

Муза наведе певача да запева славу јунака

из песме оне што тада до неба јој стизаше слава,

као Одисеј се свади с Ахилејем, Пелеја сином,

кад су речима страшним навалили један на другог

на божјој раскошној гозби, а краљ Агамемном се за се

радов'о ахејска кад се властела стадоше прети.

То му је пророштво Феб Аполон објавио био

кад у пресветој Пити камени праг преступио беше

бога да пита; и тада по одлуци великог Дива

Тројцима и Данајцима почетак се јадима ваљ'о.


Поред овог можемо навести још неколико моме-ната ауторефренцијалности. Обраћање Орфеју, коме су још антички песници посветили песме спада у ред таквих момената. Публије Овидије Назон у песми Орфеј и Еуридика каже:


Ту га је узалуд дозивао Орфејев глас!

Он је ту стварно дошао,

али се није чуо глас свадбене песме!

Он није донео знамење срећно!

Он није имао весело лице!

Буктиња у његовој руци пиштала је стално!

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 

Доста се чуло песама тужних,

то је родопски певач туговао за својом драгом женом!

Песмом је молио он само богове вишње!

 

Обраћања музама и призивање истих због надахнућа такође улази међу примере ауторефере-нцијалности. Пиндар у Четрнаестој олимпијској оди - Асопиху из Орохмена, победнику у трку дечака каже:

 

Услишите пјесника мене

ви, Харите орхоменске,

што красно пјевате...


Исти песник се у Првој питијској песми - Хијерону од Аитне обраћа харфи:

 

Злаћана харфо, заједничко

благо Аполона и Муса са косом ко љубичица.

тебе слуша игра, што славље започиње,

твојим се знацима певач покорава,

када задрхтиш, и први звуци

песме, што хорове води, забрује,

гасиш и муње убојне вечне плам,

а на палици орао Дивов спава,

брза му крила с обе стране висе,

краљу птица.


Секст Проперције, римски песник познат по пес-мама упућеним Цинтији, написао је песму под називом Моћ поезије у којој се враћа у круг својих песама наводећи их да као и увек очарају ухо његове пријатељице. На почетку спомиње Орфејеву лиру која је кротила дивље животиње и заустављала трачке узбуркане реке. Затим саветује читаоца:


Треба бити пун дивљења према поезији!

Маса девојака високо цени моје песме,

јер су ми наклоњени и Бах и Аполон.

 

Секст Проперције је показао високу свест о ства-рању и о трајности уметничког дела. Певајући о поезији и стварању упутио је поруку данашњим читаоцима да је од свих људских творевина, најтрајнија уметност. Квинт Хорације Флак такође римски песник, певао је песме упућене жени. Његова драга се зове Мелпомена и написао је две песме са њеним именом у наслову. У једној од њих - Мелпомени пева попут Проперција о трајном споменику поезије:

 

Саградио сам споменик

трајнији од бронзе,

- - - - - - - - - - - - - - -

Сав ја умрети нећу,

и већим ћу делом избећи смрт.

Ја ћу бити стално млад,

и моја слава биће

све већа у потомству,

докле год се буде пео свештеник

на Капитол са ћутљивом Весталком.

Мене ће спомињати

где хучиАуфид,

и где је сиромашан водом даун

сељачким народима владао,

да сам славан из непознатог рода

први сложио еолску песму у италске метре.

 

У својим чувеним Писмима Хорације у неколико наврата спомиње литературу и стваралаштво. У Писму Августу просуђује о грчком и римском песништву:

 

Најстарија су песничка дела

у свакој врсти најбоља грчка,

ако се истом вагом мере римски песници,

није потребна дуга дискусија.

 

Даље кроз историју књижевности, долазећи до Петрарке и Дантеа у хуманизму и ренесанси, види се да је Франческо Петрарка први помирио у себи паганство и хришћанство проналазећи споне у хуманости и моралу. Обраћа се читаоцима „што слушају из рима расутих звон.“ Даље, читаоци се сусрећу у Дантеовој Божа-нственој комедији са Вергилијем, римским песником коме се Данте обраћа са: „оче и учитељу”, а Хомера назива „краљем над песницима.“

Прескачући велики временски период, у којем је аутопоетички слој присутан, долазимо до Гетеовог Фауста у којем се он обраћа „лелујастим сенама” с којима му свиће „слика сретних дана”.

Крајем XIX века, појавом Шарла Бодлера, Артура Рембоа, Стефана Малармеа и Пола Верлена, у Европи почиње да се пише другачија поезија. Бодлер је био први који је величао вредност симбола. Верлен их је употре-бљавао инстинктивно, а Маларме је створио метафизику да би их објаснио и оправдао. Ствараоци симболизма посветили су своје песме темама стварања, стиха, песника, боје вокала, митском Орфеју итд. Пол Валери је написао песму под називом Песничка уметност:

 

Зато бирај речи без сјаја,

речи које од презира живе.

Ничег лепшег од песме сиве

где се Нејасно с Јасним спаја.

 

Фридрих Хелдерлин, немачки књижевник, рано помрачена ума, тек је у XX веку откривен као један од највећих песника на немачком језику. За поетско ствара-лаштво је писао да је то "најневиније од свих занимања", што је подстакло Мартина Хајдегера да изабере дело овог писца, да би показао "суштину поезије". Хелдерлин јесте за нас у једном изванредном значењу песник песник.

Рајнер Марија Рилке говори о уметности као о једином могућном облику људског постојања. Биће пое-зије поистовећује са бићем човека.


2. Скица аутореференцијалности кроз историју 
српске књижевности


Још је Захарија Стефановић Орфелин у XVIII веку писао о критичарима, називајући их гаждатељима тј. хулитељима у песми К гаждатељу. Јован Стерија Поповић у Даворју (XIX век) има аутопоетички слој. У пес-мама Похвала слику, Српском стихотворцу, Опроштај с читатељем, Моја тежња и другим, исказује свој однос према поезији, критичарима, читаоцима, стиху итд. За њега су песме једино место где су заблистали срце и ум - највредније што човек има.

Код српских романтичара такође се наилази на аутопоетички слој. Пре свих тај слој се открива у пес-мама Бранка Радичевића. Нпр: у песми Кад млидијах умрети:

 

О песме моје, јадна сирочади,

Децо мила моји лета млади!

Тедо дугу да са неба свучем,

Дугом шарном да све вас обучем,

Да накитим сјајнијем звездама,

Да обасјам сунчаним лучама.

Дуга била, па се изгубила,

Звезде сјале, па су и пресјале,

А сунашце оно огрејало,

И оно је са неба ми пало.

Све нестаде што вам дати справља,

У траљама отац вас оставља.

 

Лаза Костић разабира песника у плетиву Међу јавом и мед сном у истоименој аутопоетичкој песми.

 

Срце моје самохрано,

ко те дозва у мој дом?

Неуморна плетисанко

што плетиво плетеш танко

међу јавом и мед сном.

 

Срце моје, срце лудо,

шта ти мислиш с плетивом?

Ко плетиља она стара,

дан што плете, ноћ опара,

међу јавом и мед сном.

 

Срце моје, срце кивно,

убио те живи гром!

Што се не даш мени живу

разабрати у плетиву

међу јавом и мед сном!

 

Поред ова два великана српске поезије, аутопо-етику је исписивао још један припадник романтизма. Јован Јовановић Змај у песмама Песник и песме, XXI у Ђулићима (Од муке се песме вију), XLVII у Ђулићима увеоцима (Песмо моја закити се цветом), Песма о песми итд. Песма је усмерена сама на себе. Са Војиславом Илићем појављује се рани симболизам у нашој поезији јер он први пише песме грађене на звуковним ефектима и симболима. Неколико песама је посветио својим узорима античким и ренесансним. То су: Овидије, Тибуло и Петрарки, а у песмама Песник и Мојој музи, пева о надахнућу и стварању. Јован Дучић у песми под насловом Поезија, промишља о поезији, улози песника и о стваралаштву на самосвојан начин.

Из овде наведених примера, али и из песничких опуса који су само помињани, може се видети да је тема стварања била присутна у делима књижевника још од античке Грчке па све до данас, као и у разним националним књижевностима. Ова скица историје ауто-референцијалности у делима омогућава дијалог међу текстовима.

Као што, по Бахтину, значење сваке речи настаје тек из дијалога, тако је и сваки текст заправо дијалог са другим текстовима. Нема текста који би постојао сам за себе, који не би био повезан са другим текстовима, а задатак рада, састоји се у овом случају у томе да открије и испита ову повезаност, ову интертекстуалност; да покаже шта је све у неком тексту присутно из других текстова.

Аутореференцијалност се доводи у везу с романти-чарском иронијом која је плод осећања диференције између уметничке слободе и ограничености текста. Романтичарски стваралац је аналоган Богу, док уметник ствара дело, Бог ствара свет. Данас се могу поредити аутор, приказани светови и само дело са Нарцисом који се, угледавши одраз свога лица на површини воде, заљубио у себе и каже да није чудно што је метафора огледала обележила епоху постмодернистичке самосве-свести. 


Литература:

 

1.     Зоран Константиновић, Компаративно виђење српске књижевности, Нови Сад, "Светови" 1993.

2.     Интертекстуалност & аутореференцијалност, зборник радова, Загреб 1993.

3.     Дубравка Ораић-Толић, Теорија цитатности, Загреб, Графички завод Хрватске 1990.

4.     Аристотел, О песничкој уметности, Београд Завод за уџбенике и наставна средства, 1990.

5.     Хуго Фридрих, Структура модерне лирике, Загреб "Стварност" 1969.

6.     Предраг Палавестра, Послератна српска књижевност, Београд, "Просвета" 1972.

7.     Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, "Требник" 1996.

8.     Светозар Петровић, Облик и смисао, Матица српска, Нови Сад, 1986.

9.     Никола Страјнић, Стари грчки лиричари, Нови Сад, Савез педагошких друштава Војводине, 1999.

10. Милош Н. Ђурић, Из хеленских ризница, Београд, "Просвета", 1959.

11. Хомер, Одисеја, превод Милош Н.Ђурић, Београд, "Верзал прес", 1998.

12. Данте Алигијери, Пакао, предговор Мирко Магарашевић, "Данте Алигијери - класик европског песништва" (стр. 5-22), Београд, "Рад", 1976.

13. Франческо Петрарка, Сонети и канцоне, предговор Срђан Мусић (стр. 5-14), Београд, "Рад", 1996.

14. Јохан Волфганг Гете, Фауст, превео Тито Стрози, Загреб, "Зора", 1955.

15. Рајнер Марија Рилке, Одабрани стихови, Београд, Ваљево, "Гутенбергова галаксија", 1996.

16. Артур Рембо, Сабрана дела, превод, предговор и белешке Никола Бертолино (стр. 5-14), Београд, "Нолит", Приштина, "Јединство", 1991.

17. Пол Елијар, Љубав и поезија, Београд, "Младо поколење", 1957.

18. Рене Шар, Поезија, Загреб, "Младост", 1963.

19. Данило Киш, Песме и препеви, Београд, "Просвета", 1992.

20. Модерно светско песништво, књига II приредио Раша Ливада, Београд, "Просвета", 1983.