Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 5

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

О Кочићу | Миљан Кујача

Кочић – горио и изгорио

Понекад сањам да ходам неосвијетљеним парком док ми однекуд из позадине навиру одломци из прича које сам можда некад прочитао па потиснуо у заборав, а које можда никад и нису написане већ су их великани књижевности од самих себе крили, те оне, непомирене с чињеницом да осташе незаписане, ноћу тумарају посвуда и походе осамљене шетаче...

Вјерујем да је једна од тих прича и она коју је Кочић у себи још за дјетињства посадио и припремао да подари своме народу. Горио је од воље за животом. Жудио је да на најбржи начин што више напише, да прикаже због свих нас и због језика нашег, измрцварену душу из пера потеклу. Скрпљена застава поносно се вијори пред слутњом нових мећава што владају и сто година након Петрова одласка.

* * *

Тамо, у Босанској Крајини, гдје туку срца људи пуних живота, гдје сваки дан представља побједу над пролазношћу, никао је човјек од пера, цвијет прољећа прерано убран са ливада горких трава... У мору људи разапетих између два вијека, као на раскршћу старих и нових друмова, изабраник Провиђења, изгнаник и бунтовник у земљи гдје је то најтеже бити, он – Петар Кочић – претворио се у стијену шибану запјењеним таласима. Сањар са змијањских откоса отиснуо се у живот да потражи нити којима је проткана његова веза са свијетом. Отискивање у књижевне воде као у једини излаз за његову свестрану личност, али као и у једини спас за опстанак српске традиције и језика, лако је избило на површину као даска потонулог брода за коју се бродоломници хватају не би ли се некако дочепали обале.

Гдје год би се настанио осјећао би како за њим уздише цијели завичај, како су потоци од плача набујали, како се у свему огледаше дубока, неизмјерна туга преливена тешком, леденом збиљом.

Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете!, узвикује Кочић док изгладнио промиче велеградским улицама, свијетлом поетиком настојећи да у приче похрани земљаке своје.

У неисквареном духу обичног човјека купа се здрава мисао пресута у редове исписане јединственим изразима никад прије осванулих у књижевности. Иако му се измиче тло под ногама у свијету што га не разумије и прогони, крајишко тло, родна груда пишчева – стуб постојаности, бистри поток у којем се правичност огледа – стално чврсто, стабилно стоји. Ниједан потрес није тако силан да расклима постоље бесмртног народног језика, нити довољно моћан да уништи чар обилних излива инспирације...

Кочић буди нацију над којом се наднијела сјенка Хабзбурга – суморна, она најтамнија која обара стабла наших шума, која вади богатства из наших рудника и ограђује Босну бодљикавом оградом... Вагони купе и одвозе пругом ка Бечу и Пешти посљедње снаге сељака босанског. И стара клатна, рекло би се, предосјећају како ће звона у бјесомучне топове бити претворена те се, никад позорнија и свечанија, прибрано њишу у торњевима манастирским.

Креће се бечки студент по разним мјестима оронулог Аустријског царства да би схватио како његов задатак, одређен још док је манастирско ђаче био, чека свога извршиоца у дубокој, предубокој земљи Босни.

Задатак Кочићев бјеше одлучно ступати на челу колоне народа којег за врат већ вијековима држаше рука окупатора. Петар је Слободу осликавао као оно најсветије босанском сељаку, као крепкост, прштавост сваког ко нема више воље да гладан чека док из мрске туђинске руке не испадне покоја мрвица...

Све почиње и завршава се Петрашиновом ријечју. Свака приповијетка је судбина. У приповијести Кочићевој скривен чучи комадић онога што у себи крије свако од нас... Неријетко се, попут уморног Реље Кнежевића, отиснемо у мећаву са оним што нам преостане. Све своје са собом понесемо, смјело уз вјетар коракнемо ријешени да паднемо у загрљај милости или пред ударац немилости... у сусрет судби ма како окрутна она била...

Ликови из мноштва приповијетки јединствени су - пркосом и љубављу саздани. За њих корице књига нису зидови него граница с вјечношћу... До вјечности је допро шум даха Кочићевог! Траг његове писаљке још дужи могаше остати, али уморила се рука која ју је тако дуго држала, као љубоморно је чувајући од сабласти из непознатих свијетова. Вјенчала се пишчева мисао са хартијом омеђеном корицама тврдим. Сан о слободи им је кумовао... А снови, што се каже, увијек истину приповиједају...

Кочић је био пјесник свог времена - благ пјесник иза чијих милих ријечи, као иза завјесе у позоришту, стоји понос, инат неуморног сатиричара и ватреног трибуна.

Његово поимање тога времена пронијело се за стољеће унапријед. И проносиће се и даље ако буде наше спремности да ослушнемо шта шапућу Мргудине грјешне мисли, како крај ракијског казана креће прича Симеуна Ђака, како Давид Штрбац надмудрује силу и режим моћне Монархије...

Кочић је попут старогрчког мита! Божанству је слично његово дјело што испарава са Змијања, а потом, у облак претворено, надлијеће над гордим планинама и у виду плахе кише сипа по Балкану цијелом...

Смирај дана Кочићеве сасвим кориштене енергије оцртао се на хоризонту баш пред почетак игре свјетских завојевача назване Свјетским ратом. Кочић није назирао никакву промјену. Он је свој рат с ћесаром отпочео још у сарајевској гимназији кад ко млади занесењак пјеваше о обзорјима прошлих дана и о духовима нијемих ноћи...

Кроз живот, идући раме уз раме с његовом фигуром, попут сјенке пратише га невоља и јад, што због немаштине, што због окрутне судбине окупиране домовине која га је трошила и изједала... Све се стопи у јауке, нечујне али постојане, гласне у младићкој глави, али невидљиве многима - јауке са Змијања. Горки јауци, а горке и сузе, тешко бреме, а тежак и уздах. Понио је бреме цијеле ђедовине своје али се не погну због товара тог. Можда му је често на ум падала мисао слична оној Балзаковој која каже:

У свим епохама свог живота, ја сам осјећао да је моја храброст јача од моје несреће.

Те кобне деветсто шеснаесте, кад се судбина Србаља рјешавала на бројним европским фронтовима, наш Кочић је издахнуо, скрхан болешћу. Копнио је годинама, освајаше га бољка мало-помало, док најпослије не сагори од ватре коју је сам ужегао. Изгорио је јер је тако хтио, јер у свој идеал није посумњао, јер је вјеровао да оно што чини не може, не смије бити узалудно...

Увјерен сам да он и тамо, по небеским пашњацима, промиче мирно, а у очима му трајно пламти стари жар истог идеала... Рецитује ова поносита душа Јакшићеве свете пјесме. Што гласније и пркосније Ђурини стихови с Петрових усана полијећу, утабанији је и проходнији наш пут којим ћемо поћи – сви ужељени праве ријечи, сви чија срца једнако куцају у ритму Кочићевих химни, сви чија од немирног сна рашчупана коса ћути једнако као и укочене, скамењене јелике и оморике...

Каже још Кочић: Види тамо далеко оних нијемих брда како се дижу, обасјана и освијетљена – тамо је земља, лијепа и добра земља која ће те раширених руку дочекати, јер и ти њу неизмјерно волиш и увијек о њој говориш и сањаш... Стрпи се јер путујемо у земљу снова твојих!