http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                14 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поезија наших дана



БЕСМРТНОМ ПОЕТИ
(Ђури Јакшићу )

Узвишене мисли у времену стоје,
кроз песничко трње ми газимо исто,
столњаци су опет, кариране боје,
од облака тмурних небо је нечисто.

Није могло време, фењер да угаси,
нека друга Мила, доноси нам пиће,
са вином од жеђи поново нас спаси,
док јутарња зора, над Скадарском свиће.

Још песничко перо, над записом жути,
у запећку сања, неко прошло време.
живот тог боема, сад само наслути,
сетно редак песник што осети бреме.

И док слику твоју, сањају поете,
димни облак туге у зраку се ломи,
у песми се рађа, нерођено дете,
титрајућ' у магли остали су снови.

А у летњој башти, стоје три шешира,
свака песма твоја нову љубав буди,
музика је иста, ал' је други свира,
тој прелепој жени, обнажених груди.

Црни облак таме, украде ти јутра,
ал' божанској светлости, ти постаде драг,
удахну ти живот, неко боље сутра,
да песме, уз вино, запишу ти траг.

Горан Витић

▼▲


СА ДРУГЕ СТРАНЕ РЕКЕ

Не умем да удахнем ваздух
Опојни кисеоник плаветног неба
Док риба на копну мешкољи се од среће.

Једним оком посматра заталасану воду
Чека да упаднем босом ногом
И останем заувек свезан на дно реке.

Над којим дишем кроз шкрге и ноздрве
Док очекујем спас са друге стране обале
Небо плави талас ковитла ми мреже.

За нечим сам скрушен и поносан
Спас долази од творца ваздуха и земље
Док  мрене висе на удици ватре

Небо плави талас ковитла ми руке
Из чијих дланова извире покајање
Над успоменом у кобу са дивљом реком.

Једним покретом ослобађам се страха
Док око мене венац чудесних шкољки
На обали веселих и радосних купача

Траже да дођем на чудесну гозбу
Прелепих свежих риба и шарених салата
У дану који је био претежак за мене.

Срећко Алексић
▼▲

СЛОБОДА

Кад те буду поштовали 
када се више не будеш бојао
и када будеш вриштао на сунцу.
Твој бијес ће бити енергија,
онда ћеш бити слободан. 

Када будеш волио свој живот
и када будеш плакао и падао ...
бити ћеш слободан и бити ћеш мушкарац.

Када твоја кожа више неће бити означена
зракама сунца које блиједе у миру,
и зраке се дигну у бесконачност,
када ћеш знати слушати тишину, 
тада ћеш бити слободан. 

Схватит ћеш нешто,
отвори своје руке
и твоје срце ће бити слободно.

Осјећај који пролази кроз вене
неће бити само крв. 
То је слобода, бити ћеш слободан као небо.
Господар свега и моћнији од било чега. 

Сузана Муштра
▼▲

НЕ РАЗУМЕШ

Искристалисала сам мисао јасну,
Толико јасну као сунце у зениту пролећа,
док се јутро још снено отискује,
ко печат на листу маховине, 
пробијајући бедеме жала
савијене под дебелим сагом жеља, 
успламтеле у очају  понора.

Не разумеш,
да скупљам сада крхотине срца
што су остале од пуцња у ноћи,
што је пробило крвави рубац 
дозивајући вриском, 
у загушеној соби, без ваздуха.

Не разумеш ме!
Шта сам ја у сенкама без снаге,
са страхом у влажним очима,
ближа отровним уснама, 
што уједају и када љубе?

А несуђени сан кида ми утробу, 
испреплетен у ситним венама, 
што јавиће се тек у свитање
и чека да досањан буде.

Кристина Јанковић  
▼▲

КАО КАП НА ДЛАНУ

Као кап на длану
од сунчевог зрака
људи нестају.

Као бели облак
испод сунца 
топи се постојање.

Једина истина
праха беле раде
нестајање.

Нису воље 
у настајању
и нестајању.

Оне су кап по кап
са длана испод
сунчевог зрака.

Ко остаје?
Вечних je мало.  

Илинка Маровић
▼▲

ХИБРИДИ

У анархији откуцаја мога срца
мисао ми на сунчанику лута
покислог земљиног скута.

Желим да додирнем дубоке шкољке
или на крилима летим
до краљице раја.

Данте ми је дао Чистилиште
да би ме спасао 
пакленог сумрачја.

Дуго сам био самац инокосан
где расту и цветају хибриди
као увели и омрзнути плагијати.

Сада сам свој на своме
док узвитлани таласи као хијене
хтедоше све да заплене.

Песник у мени распева комете,
изосташе крици небеских олуја
јер небеске птице ускладише сазвучја.

Драгош Павић
▼▲

ТРАГОВИ БОЛА

И кад ми је најтеже,
кад је најболније,
ја узмем оловку
и парче хартије - 
и по њој сипам бол
ко јесењу, хладну кишу
по ружи увелој,
и тад изниче уснуле земље
голем жалопој.
Тешко је разумјети овај неспокој
што носи душе моје горак пепео
и сипа га по трњу босоногом
и уједа ми видик ока невиног
и руши заносне ст’јене срца мог,
умотане у
стихова мојих жалосне пјене
у глави заробљене.
И да од осмјеха твог
не остаде баш ништа
до пар трагова паучине
бунцања мог.

Сава Тепавчевић 
▼▲

ДЕВОЈКА

Опрана коса тек очешљана 
руком која зло ником нанела није 
која не зна да пиједестал не треба очима 
јер из њих слап светлост лије

Ал' ето – она би тако
да поправи нешто невином варком
боји се да не поквари. Мисли...
да љубав из које је рођена 
може да скрнави пад прамена 
који се само њој не допада 
а због ког је сва улица обожава

А усна? Гипка и спонтана 
мирише на пасту којом је зубе опрала 
и храну коју је за друге спремила 
и оног часа кад је нико видео није 
само је залогај пробала 

Док џемпер и избледела 
крагна  од тексаса 
стрпљиве дојке прекрива 
тражећи неког ко ће да их ослика 
и глас који ће да их опева 
додиром искреног погледа

Марко Јовић 

Милена Павловић Барили