http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                20 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Препевана поезија | Љубица Несторов
Духовна позија руских песникиња



Олга Постникова | ПУНИ МЕСЕЦ

О, пуног месеца мучно време
и светлошћу притиснуто осетљиво теме!
Ти си као бледи ћилибар између облака снених,
самоубица срећних прибежиште
и складиште
судбина давно заборављених и непримљених
у крило Божије свите
све деце зачете а нерођене и незавољене,

некрштене и безимене,
оне од златне лакстозе сите,
оне похотом и болом оскрнављене
и скоро невидљиве у зрацима твоје светлости зелене.
▼▲

Јелена Огњева | КРСНИ ПУТ

На сваком кораку Твога пута
– крв.
Уморио си се, Господе,
носећи крст.

Венац Те боде.
Зној облива лице и тело.
Ко ће с љубављу
да Ти обрише мокро чело?

Хоћу ли ја крај Твога крста стајати,
где је стајала и Твоја Мати?

О, само да истрајеш на путу Твом
и да не клонеш 
под теретом.

13-14. октобар 1982.
                         Н. Д.
▼▲

Олга Седакова | МОЛИТВА

Огреј ти, Господе, своје миљенике –
сву сирочад, болне, погорелце.

И за оне који то не могу
Ти учини што је наређено.

И умрлим, Гоподе, умрлим.
Нек им греси плану као слама,
нек изгоре, трага не оставе
ни у гробу ни на небу вишњем.

Ти си Господ чуда, обећања.
Нек изгори све што чудно није.

▼▲


Лариса Васиљева | *  *  * 

Ко ми је подарио ланену пређу
месечине?
Ко је излио у земљску чашу 
тајну истине?

Ко ме је повео за руку ка реци,
која кроз врбаке тече стена?
Ко је излио на мојој руци
оштре вијуге вена?

Мој вечни мир и кратки миг
све је схватљиво.
Зашто странице мудрих књига
шуште неразумљиво?

Зашто ја плачем од љубави
и смејем се од боли?
– Убери ме, ваљада се не бојиш –
јабука моли.

Зашто је берем и укус
познања древа
пада на раме као бреме,
а ехо: „Ева!“
лети ка мени и од мене?
А тамо где је јама
нагло се уздиже пламени стуб
с лицем Адама.
▼▲

Светлана Кекова | НЕСПОКОЈНИ ВРТ


Савладати себе – тако се спокој задобија:
видети светлост која преко реке сија,
невидљивих лествица степенице безопасне,
и пусте одаје мрављега стана,
дланове клена, срце јоргована,
дрвеће куле шарене, прекрасне;
видети галеба на стрмом валу,
брезе-татарке златасту чалму,
сребрну шубару њене сестрице
и како одлећу ка висини
штиглиц и анђео у златној прашини,
– две мале небесне веселе птице.
Савладати себе – и ево стиже срећа тачна:
ко вода у шаци душа је тада прозрачна.
А ти си жив – и друго је безначајно.
Па нека живот тече ко сузе по лицу.
Седи је пастир у планини нашао своју овчицу,
заосталу од стада потпуно случајно.