КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

БЕСПУЋА

 

Свјетла се одједном сама од себе гасе, искључујем мотор и излазим из аутомобила. Стаза преда мном строваљује се у провалију. Погледам лијево и у тами назирем стијене. Десно такође. Окрећем се и само десетак метара пратим уски вијугави пут којим сам дошао, остатак се губи у ноћи.

Чак и када бих успио да поново укључим мотор, не бих имао гдје да окренем аутомобил, па га зато узимам рукама, подижем и предњу страну окрећем у правцу из кога сам се довезао. Ништа друго ми не преостаје него да се вратим и потражим неки други пут.

Улазим у аутомобил, окрећем кључ, палим свјетла и чим мотор забрунда, стаза се протресе, задрхта и опружи у бездан. Истог тренутка  мотор утихну.

Ништа, пјешице ћу. Морам стићи, макар са закашњењем. Ваљда преко литица има некаква стаза, а када се попнем на врх видјећу градска свјетла. Тамо ме чека публика. Књижевне вечери нису добро посјећене, али ће се окупити која десетина љубитеља поезије. По касетама, сједиштима и у пртљажнику тражим књигу из које ћу читати, али ње нигдје. Већ у грозници, ускачем у своје памћење, али тамо ниједне пјесме. Тако ми и треба! Други пјесници знају напамет све што су написали, а ја ниједан стих.

Ово ја сањам, кажем сам себи. И знам да сањам, али из канџи сна никако да се истргнем.

Морам написати нову пјесму, не смијем се брукати на књижевној вечери.

Батргам узбрдицом, кроз шипражје, запињем за камење и шибље, трње ми пара лице. На грани глога остаје ресица мог десног ува и пред очима почињу да ми се таласају Ван Гогови сунцокрети.

Морам срочити нову пјесму, понављам, и из таме израња први стих, чворноват, црњи од ноћи. Немам папира ни оловке, нити бих видио да га запишем. Ево и другог, испод гаврановог крила, из крика птичурине. Мрачнији од првог, да какав би другачији могао бити! Како ћу с таквим пред публику која би да се разведри у вечери прерано стигле јесени? Али, авај, онај први се расплинуо густом маглом над литицама, други нема за шта да се закачи. Трећи се зачиње у муњи и долази с грмљавином, само начас лепрша, па се губи за оним другим...

Стојим на врху брда и очајан призивам у памћење нове стихове, али се они, као дјеца одбјегла од старих родитеља што се не враћају на прадједовске крчевине, не појављују.

И онда, неочекивано, из свијетле тачке на хоризонту, у стазу се извија сребрнаста нит мјесечине, уплићући у себе моје одбјегле стихове. Том стазом ћу, придржавајући се за пјесму у настајању, на књижевно вече. А дотле, кажем сам себи, умотавајући се у покривач, мало ћу дремнути, да свјеж стигнем пред публику.

КРАЈ НА ПОЧЕТКУ

 

У сваком почетку има макар мрвица краја, рекао је Писац и затворио свеску.

Прича је била завршена. Или, готово завршена. Недостајала је посљедња реченица. Она иза које се може ставити неизбрисива тачка.

Наћи ће она ову причу, за дан или два, и сама се смјестити на њен крај, рекао је Писац, угасио свјетло и спустио жалузине, не дозвољавајући руменилу зоре да се распе по немарно разбацаним књигама и одјећи у подстанарској собици.

А она, та реченица, није долазила данима. Мјесецима, годинама чекао је, али се није појављивала. Без ње, незавршена прича не би имала никаквог смисла, као што би поодавно написана збирка кратких прича без те приче била бесмислена.

Много касније, кроз тек одшкринута врата Пишчевог сна увукла се та посљедња реченица. Писац је дохватио перо (увијек је писао пером, друге писаљке није имао) да је допише на крају приче, али перо је, сасвим суво, зашкрипало по хартији.

Мастило, гдје ли је мастило? Није имао времена да чека да се однекуд измигољи одговор, него је он ускочио у унутрашњост наливпера, да својим сопством заврши причу.

Послије неколико дана газдарица је на столу у Пишчевој собици нашла раскриљену свеску чије су странице биле исписане ситним рукописом. На збијеним редовима почивало је наливперо на чијем је врху мировала грудвица сасушеног црвенила. 

ПОГЛЕД СА МАЊАЧЕ

 

Посљедњи је фебруарски дан, године девете трећег хришћанског миленијума. Сунчан и бистар као капљица башице тек канула из ракијског котла на испружен длан, да се у њој огледа небо.

Из ковчега над раком, уврх гробља у Доњим Голешима, Ђуро Дамјановић гледа што за живота није видио: еротски разодјенуту претпрољећну Мањачу, тек ту и тамо прекривену велом плаветнила.

Када пред Ђурђево процвјета ђурђевак, видјеће Ђуро и звијезде за којима је за живота радознало трагао.

Свештеник тањушним цурком вина исцртава крст на храстовом поклопцу.

Да ли ће макар једна капљица допријети до Ђуриних сувих усана прије него што се одјеци удараца грумења земље по ковчегу распу у змијањску рапсодију?

Из прошлог броја>>>