КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Пред тобом је, поштовани читаоче, прва књига песама Марине Богдановић из Београда под називом Кружења без обличја. Марина се књижевној јавности представља једном песнички зрелом и поетски заокруженом целином коју свет својим ужасима није успео да поколеба и да је натера да устукне и полети у загрљај неким од савремених натуралних токова поезије. Песме наше ауторке су исувише префињене и језички чисте да би пред читаоце просипале отров, калеж, смрад и блато свакодневних помрачења, лудила и деструкција које нас окружују. Тога је и превише и савремени човек, као у њеној песми „Сусрет”, може да се препозна у стиховима:

Обитавам у три честична слоја

И све ми је сродно у амину

Који крстим Лепотом

Песникиња речима ослобађа своје унутрашње биће, отвара врата самоспознаје и схвата, у истој песми, да је песнички субјект изван јарма живог и мртвог у простору који се зове слобода, и то је бескрај којем тежи сваки стих у овој књизи, и „Увек је то сусрет у поетском уму”.  

Кружења без обличја су књига која се састоји из три циклуса („Нигдина”, дванаест песама, „Чежњиви вртлози”, осам песама, „Изгубљена тројства”, тринаест песама).

Читајући песме Марине Богдановић и схвативши да често користи симболику броја три, сетио сам се светог тројства, али и Расела који на једном месту у својој аутобиографији каже: „Три страсти, једноставне, али неодољиве, су ме носиле кроз живот, чежња за љубављу, трагање за знањем и неподношљиво жаљење због патње човечанства.”

У песмама Марине Богдановић, такође, имамо три циклуса и три страсти, али се оне не показују тако јасним и очитим као код Расела. Она их је увила у обланде свог, до савршенства избрушеног, језика и, за разлику од Марије Чудине, која се након посете родитељима и стварности враћала у своју собу или како је говорила „Вратити се тамо где ме нема”, и за разлику од оне Сиоранове која каже: „у старости падамо из срамоте у срамоту и што је скандалозно, чак и уживамо у томе”, песме Марине Богдановић код читаоца буде супротан осећај. Треба јој се препустити, отворити чула за њеног песничког субјекта и осетити како те читавог прожима и како те на један ирационалан начин, који се често не да речима објаснити, уздиже и узвисује.

Читаоца који озбиљно схвата речи и визуализује слике које су у песмама наше ауторке дате, може осетити ритам и мелодију, може осетити обојене тонове који се преливају у његовом унутрашњем бићу, а могу се доживети и путени таласи који прожимају читаво тело. Ова поезија је лековита и ослобађајућа. Кроз три циклуса видимо три поетичка модела, где је први писан слободним кратким стиховима и нуди нам песничку увертиру која није од овог света и која нас води у свет који нам открива вечно млад песнички субјект. Затим нас ауторка уводи у средњи циклус песама који је крунисан римом, који је певљив, али сликовит, богат и раскошан, тако да читањем осећамо да нам се отварају властите светлосне каверне у којима бисмо желели да понекад сместимо нашу мисао. И на крају, трећи циклус је комбинација дугих стихова са елементима нарације која је у функцији асоцијативности самог певања.

 Марина Богдановић са своје тридесет и три песме, као што је Христ са тридесет и три године изашао на суђење, излази пред суд читалачке и књижевне јавности спремна да прихвати,  храбро и достојанствено, своју судбину.

А судбина добре поезије је читање, кружење књиге од руке до руке и памћење углавном оних који поезију воле и проживљавају је као преко потребни енергетски и духовни постулат у овом времену што певању није склоно.

 Са радошћу препоручујем ову малу по обиму књигу за читање, промишљање  и поклањање драгим пријатељима.

---