Само
нам је љубав потребна
Претпосљедњи дан школе. Лијепо је
то кад угрије у децембру па ти се лице раскрави, а руке могу слободно да се
крећу не тражећи топле џепове. Некако ми топло и око срца. Ниједна улица ми
није толико дугачка, ниједан проблем не изгледа тако огроман. Нисмо ни свјесни
колико то магично сунце зна да ублажи све па и оно што директно нема везе са
њим. Све ја то знам, но, не бих сад да дијелим савјете како шта треба. Сви
паметни људи знају доста о себи самима или се Живот постара да то сазнају прије
или касније.
Прије школе сам отишла да себи
пред Нову годину купим још мало слободе – читај платила сам рачуне, па сад тако идем улицом привидно безбрижна,
мада ми примисли као леденице долазе у главу, али ја их одбијам и топим својим
лаганим ходом и погледом према небу. Тамо и јесу сви наши одговори... Примијетила сам да и дјеца кад одговарају кад се премишљају и траже одговоре,
често упуте поглед према горе, ваљда сви очекујемо да нам небеса помогну у
ситуацијама кад не знамo шта ћемо. Но, данас сам одлучила
да не дам своје расположење ни за какву секирацију (читај – нервирање).
Улазим у двориште своје школе као
да сам ослободила Бањалуку, што би се рекло по народски. Спретно улазим на
врата, насмијана лица, насмијана ја, све идеално. Састанак почиње. Занимљиво је
да у свакој прилици постоје особе које више причају од осталих и да обично то
што говоре и није у директној вези са свима осталима, али да сви остали ћуте и
слушају, ма колико то излагање трајало. Све мислим проћи ће, покушам и ја коју да „пропелим“ (бакин израз,
преведен значи „покушати нешто рећи“), али не иде! Одустанем и помолим се да
нам некако крене и да завршимо, и да коначно схватимо шта је проблем а шта
проблем није. И вјеровали или не, све се ријеши у тренутку! Јееееее, одлазим
међу дјецу и захваљујем се Богу јер ми је одраслих већ преко главе у овој
години (част изузецима).
|
Некако сад, након свега што ми се
десило у протеклој години, више осјећам људе око себе, осјећам и саму себе више
и молим се. Док ми један дјечак рецитује пјесму за предстојећу свечаност, а
други ученици припремају представу, ја не осјећам ни тренутак нервозе нити ми
је бучно, нити ме ишта нервира. Све тече, све некако иде. Понекад помислим да у свеопштој ери врло амбициозних подухвата
у области образовања (пројекције, презентације, огледни часови) најамбициознији
би можда био када би се више радило на јачању личности наставника и личности
ученика. Та веза је једина сигурност у настави која нам треба, а данас, чини
ми се, у свеопштој ери некомпетентних на свим пољима, а не само у образовању,
то заиста и јесте оглед. Доста више папирића, коцкица, презентација!
Презасићени су и ученици да им ми лошије него што они то умију, кориштењем
савремених технологија и разних видова квази креативних ствари, објашњавамо
лекције. Засићени су и када се оде у другу крајност, када се само „бифла“ (читај
- непрекидно говори), а не објасни се ништа. Када ученик заволи предмет, нема
тога што не може научити! Тако је и са мном, са свима нама. Потребно је да и
ми, наставници, заволимо те наше
састанке, рецимо да не буду мучни, да говоримо колико и кад заиста требамо.
Дијелимо несебично разумијевање и знање. Ријечи нису свемоћне, поготово кад се
бацају у вјетар.
 |
