Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 9

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Поезија наших дана

СТУДЕНА СВЕТЛОСТ

Неком улицом, у касној ноћи,

сањивом, хладном, промрзлом од студи,

пролазим крај кућа, прозора светлих,

иза којих спавају спокојни људи.

Гледам у жуту трептаву светлост,

од заборављене свеће плашљиво тиња,

сетну додирујем полутаму,

мирисом ме мами кô презрела дуња.

Са танким велом туге трепери,

њише се, ломи и преда мном пада,

од тог златног снопа жалости, самоће,

обасјане руке дрхте, кô од јада.

Затворен прозор, ал' од благог ветра,

задрхти често, кô да се боји.

задрхти светлост, даљине празне,

улице тамне и снови моји.

Јелена Цветковић

ОЧЕ

Тако је тешко јер те нема више,

душа ми плаче, срце слабо бије,

од силних се суза очи заледише,

убише те злотвори усред Метохије.

Ако Бог допусти из раја се јави,

дођи ми у снове, дај ми неки савет,

поштење се твоје међ` анђеле слави

а твоје су речи мени свети завет.

Тако је лепо кад се тебе сетим,

кад ми у сан дође твоје строго лице,

само тада схватим, нећу да се светим,

Свети Георгије казниће убице.

Анђели су сада твоја породица,

поносан на тебе целим бићем дишем,

кад се сетим твога поштенога лица

ОЧЕ, великим словима име ти пишем.

Милован Илић

ПРЕДАК

Кад дух својих предака видиш

Осетиш како је твоје корење

Дубоко усађено у срж историје

Коју земља памти

У облику сећања

Уписаног на палимпсесту душе

Који се генерацијама преноси

Кроз дух времена

И испуњава твоје биће мирисом борова

Док корачаш кроз шуме

Плава гробница, Vidos Island,
15. јули 2012.

Тони Димитров

БОГОСЛОВИМА ПРИЗРЕНСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ

(ПРИВРЕМЕНО У НИШУ)

Господу се за Вас молим, да пре заборавите да дишете но да заборавите

Косово и Метохију.

Сваког јутра се са Призреном будили, ка Пећи ходили, на леђима носили Љевишку и Архангеле, срећући се са Дечанима.

На Бистрицама куће градили, на Ситници и Лабу жеђ гасили,

на Паштрику и Шари стада напасали.

У Мушутишту се крштавали, у Грачаници венчавали, у Призрену школу учили,

у Крушевцу и Бањској столовали!

У Биначу Мораву кротили, у Девичу и Зочишту тиховали, увек и свагда Бога молили, Христа Васкрслог на Космету славили.

У Господу ми је нада, да се на Коритник попнем и Паштрик загрлим, Призрен загрејем и са Вама у њему смејем!

Липа богословска да процвета и врате јој се деца!

Када умрем са чика Симом над Коришом ме сахраните, са Бистрицом окупајте,

молитвом у Љевишкој са мене грехе сперите.

Крст са Светог Спаса ми у руке снесите, на одру пред Светог Ђорђа ме положите.

Мач са фреске скините, њиме ме уснулог дигните, да са Ваших груди Газиместан и Крушевац гледам!

Грачаницу и Пећ ниједном некрсту не дам!

Бобан Миленковић

ОТИШЛА САМ

Осећам се као Неко

Ко је отишао

Напустио свет

Са звезданим кровом

Неко ко је заспао

Сред јалове шкољке

У чвору свога дисања

У жуђеном Ја

Мирјана Дурутовић Мозетић

КАДА БУДИШ ЗОРО

Када будиш зоро изгубљене дане

разбуди из коме раштимане ноте,

овом пјесмом залијечи болне ране,

потисни у бескрај пакао Голготе.

Пијане боеме у сновима кудиш,

обасјаваш лица снених очајника,

тугаљивом сјетом за животом жудиш,

очи плове међу тисућама слика.

С тобом нестају преваре и лажи,

бунило снова у тами ишчезава,

краљица ноћи почивалиште тражи.

Кад мјесечини сунце постане јава

свјетлост новог дана људима угађа

док смисао живота опет се рађа.

Иван Гаћина

ИЛУЗИЈИ

Драга моја Илузијо

Одлучила сам да ти напишем писмо

Да остане бар неки траг

Нашег постојања

Доказ да била си моја снага а ја твоја робиња

Желим да ти напишем

Јер знакови живе дуже од гласова

У овом свијету кројеном по измишљеном просјеку

Свијету који прави мрље на асфалту од оних

Који желе да умакну

Сивилу просјечности

Драга моја Илузијо

Оставићу ти писмо

Прочитај га док будем спавала

Прочитај га у себи, немој да ме пробудиш

Не желим да видим кад будеш одлазила

Немој да се разочараш

Што је писмо кратко

Ја нисам прозни писац па да умијем да пишем

Надуго и нашироко

Драга моја Илузијо, волим те.

Јелена Глишић

НЕЗАШТИЋЕНЕ ВРСТЕ

Ана,

Ана са негодовањем

изнад усне усиљено распоређује смех.

Можда се прошло подало будућем не верујући

у прејаку реч.

Ана,

Ана са меким н,

не осећаш ли се искоришћено? Потреба да те воле

не може бити оправдање.

Такве као ти не стасавају

за револуције.

Зато,

зато помињем јед.

Рекла бих,

жена новога доба хода брзо,

користи заштиту од експресије.

И могла бих се заклети,

исте су само предрасуде

Опиреш се,

опиреш општеприхваћеној слици

на којој гладна

пробадаш јастуче таме.

Ана,

Ана са мршавим шансама

стоји и тражи смисао.

Чека да воз протутњи.

И баца ледна мастила

на дно равнодушне осаме.

Јулијана Балабан