ОЧИ МОЈЕ ДРАГЕ
Чеках те у сумрак дрхтаја
Ти дојездила кораком гордости.
Пожелех очи у самоћи
Стрепих од твоје милости.
Булке ти лица чежњом буктале
Удисах мршење витица.
Ми тражисмо се у класју мириса
А прсти нам сплетени судбином
Колена пред грехом клецала.
Приљубисмо се без очиубица
Страшћу нам Месец засузио
Блудња без кајања јецала.
Прамајка те Девица омађијала
Осунчала заблудом Искони.
До зоре Свемир те камено љубио
Ја лозу запатих мужјачки.
Препустисмо се дамару срца
Овековечисмо стидњу очију.
ШКОЉКА ЉУБАВИ
Заробљен у жудњи зачаране шкољке
започех на јави бисер сна лучити...
Амор оживео љубави ми бољке,
бисером судбине жели ме мучити.
Дисао сам дахом љубавнога плама,
пупољака маја, загрљаја твога,
упијао булке образа, без срама,
искрења купина ока судбинскога.
Беху нам мрежени прсти тела жељни...
Ваљкасте равнице удова ти мазни’ –
на нашем олтару, стидњом раскриљени
девици у славу – нудише се казни.
Слутња је тињала од грешна почетка
љубави нам моћне, на бол осуђене...
Нема нагле среће без кобна свршетка –
остадоше само снене успомене.
МАКОВИ И БУЛКЕ
Повратила се јара
сунца жежена њена
разапела ме.
Из поља маја
булке сам крао
смираја.
Венце ми плела маслачком
рукама нагим око врата
овенчавала.
Даривала свемире самотне
пропињућим сунцима
међу маковима и булкама.
Зелене стабљике прстију
по струнама страсти
потитравале.
Тражиле нам се звезде
у развезданим зенама
при предасима од јездења.
Одлепршаху латице...
Још круни време ране
макове рујне и булке.
Песме
ничу ми песме
семе времена јалово
бити не сме.