Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 10

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Прва шанса | Сања Красић

НАДА

Пада ноћ тиха и тамна,

на сјенци бола моја душа заборавна,

сузе крви на лицу скрива...

Леш љубави вијековима почива.

Док једна звијезда мрачно сија,

облак плача на небу се скрива,

да ли жива или мртва?

Ружа, трн, у врту, жртва.

Мјесец са смјешком лијепе смрти,

планета бола коло плача заврти,

прашина звјездана носи слатке лажи...

Мртвац на небу своју срећу тражи.

СУДБИНА

Ако паднем још једном,

загрлићу провалију своју,

завољећу је као огњиште,

као мајку, као судбину.

Пољубићу је као сунце росу,

помиловати је као мати чедо,

шапутаћу јој тихо ријечи,

као драгом, вољеном.

Ако паднем још једном,

загрлићу провалију своју,

завољећу је као љубав, као срећу.

Прихватићу је као судбину, као тугу,

њежно ћу јој помиловати дно.

Ако паднем још једном…

ХВАЛА

Ти прелазиш прстима крвавим,

кроз косе моје испреплетене паучином,

црне ми нити позлатиш,

умрле власи оживиш.

Ти корачаш ногама уморним,

путевима трњем посутим,

напуклим чамцем крвљу пловиш,

газиш стијене, вјетар угушиш.

Ти ми милујеш блиједо лице,

рукама својим уморним,

рукама тужним, жалосним,

цијела пјешадија прешла преко њих.

Ти ми доносиш срце напукло,

напукло срце дарује осмијех.

Ти убијаш смрт,

ти живот оживиш,

Мени љубав да донесеш!

МИР

И немој жалити што нисам ту

Није ме прогутала тама

Само понекад пожелим да сам сама

У горком сну мога лутања

Путујем спокојно међу звијезде, међу снове

ПОСТОЈИМ

Гдје кренути,

када ме ваздух враћа теби?

Охоли, тешки ваздух,

пун зависти, патње и гадости!

Смрт и није тако тешка,

чини ми се,

тежи је живот погани,

мермерна плочо, што хладна лежиш!

Баци мало земљице црне,

насмиј се.

И када кренеш цестом,

мрава згазити немој!

Он можда воли да живи,

јер није човјек!

О ПЕСНИКИЊИ

Сања Красић

Рођена je 14. маја 1994. године у Швацу (Аустрија). Студент је Новинарства и комуникологије на Факултету политичких наука у Бањој Луци. Воли уметност јер јој испуњава душу и живот чини лепшим и садржајнијим. Своје прве песме је почела писати када је имала шест година. За себе каже: Како сам одрастала, моја љубав према поезији постајала је све већа. Папир, перо, поезија, мени је то довољно за срећу.

Највише ужива у поезији Васка Попе, али такође велико поштовање и љубав гаји према поезији Владислава Петковића Диса, Мике Антића и Бранка Миљковића.

До сада није објавила ниједну песму.