Поздрављам те. Пишем ти да ти кажем шта осећам. Пишем ти да
не бих мислио на шта друго. Да скренем мисли са ове несреће која ме је снашла и
из које не могу лако изаћи. Признајем да ми је много лакше да пишем теби него
неком другом. Теби сам увек радо говорио све, чак и оно о чему сам морао
ћутати, ја сам отварао уста и дозвољавао да мисли истичу из моје главе. Било ми
је лепо са тобом. Причали смо. Ево сад седим и мислим о твојим очима, о
образима који се зажаре када бих ја украо тренутак и пољубио их слатко. Ниси ме
никада грдила због тога и то ми је причињавало неизмерно задовољство. Мале,
ситне слабости и мала ситна задовољства. Додир врховима ципела негде где седе
људи, прамен твоје косе на мом лицу када седнеш поред мене. Све ме то и сад
жари и тера ми крв брже и снажније кроз тело.
Пишем ти из самице. Пишем ти, а
знам да писмо вероватно никада неће стићи до тебе. Пишем и дозвољавам себи бар
мрву наде, јер кажу да нада умире последња.
Данас ми је уз моје дневно
следовање једна рука дотурила папир и танки уложак оловке, све то залепљено уз
доњу страну послужавника на којем нам доносе оно мало бедног дневног оброка.
Препознао сам Петерову руку. Знам добро његове дуге прсте, прсте које је он
увек неговао и снобовски поносно чувао од било каквог рада. Знаш како је био
поносан на свој интелект.
На прсту је имао бледу траку, тамо
где је некада била бурма. Бурму су скинули и мислим да га је то највише
заболело. Сећаш се како је стално говорио да је никада неће скидати, да ће га
сахранити тако. Блесавац један. Ризиковао је све што му је остало да би мени
дотурио мало утехе.
Тешко је овде. Затворен сам са
својим мислима, затворен на силу, по неправди. И знам да нећу изаћи. Немој се
зато љутити што пишем. Када је тешко, гледам да побегнем, да одлутам. Бежим
само на лепа места, а најлепша места су тамо где си ти. Да се гледамо преко
ивице стола као двoје дуелиста у двобоју. Сећам се јасно твојих очију. Како си
их ширила и разливала по мени, а ја се губио у њима као бродоломник у океану.
Пловио по олујама и ратовао са таласима.
Јасно се сећам непристојних речи
које си невешто изговарала правећи се да си љута. Ја бих се са своје стране
правио уплашеним, док сам желео да ти притрчим и љубим без престанка. То су
били лепи дани.
Човек би помислио да ће модеран
свет оставити беду иза себе. Наука, техника, схватамо свет много боље данас.
Све то сада изгледа далеко и бледо. Нисмо успели. Увек сам се питао да ли
постоје разлике између људи каменог доба и данашњице. Да ли би један човек из
каменог доба могао да савлада све данашње изазове, да научи да користи апарате
модерне кухиње и остала помагала. Сад знам да разлике нема, чак би човек
данашњице могао да се привикне лако на камено доба. Нисмо ми далеко одмакли.
Човек – животиња!
Ушли смо у ово пуна срца, са вером
да чинимо нешто добро и достојанствено, надасве са убеђењем да нам је успех
загарантован. Показало се да су прилике ипак другачије и да Сер Валтер Скот
може и данас да описује слике из затвора као у време крсташких ратова.
Друштво се није изменило, само је
техника узнапредовала. Мишљење се није изменило, само је пренос идеја постао
бржи. Суровост није омекшала, само је навукла мекшу рукавицу.
Револуција је појела још једном
своју децу. Гмизавци су испливали и сели за пун сто. Нису се либили. Нису
оклевали. Питам се, како им је у време модерних комуникација успело да протуре
све оне лажи и полуистине. И онда се питамо зашто свет не напредује.
Коначно сам схватио еволуцију,
како је то болно спор процес. Како мајка природа одабира и спаја, укршта и
мери. То траје много револуција. Много живота, много надања и недосањаних
снова. Да се човек научи да мисли. Да користи свој најскупоценији алат који му
је затворен у коштаној кутији и клати се на раменима.
Неко је рекао да је човек у ствари
мозак, тело је само возило које га штити, возило које га преноси.
Живот, то је скуп материје и
енергије чија је главна одлика саморепродукција. Ту му је и сав смисао. Ми смо
само веза елемената и кванта која пулсира и шири се, не смем рећи васионом, али
сигурно овим свемирским бродом који ми зовемо Земља. Ми смо свемирски путници.
Ми смо дошљаци са далеких звезда. А када одемо, одлазимо на неко друго место
где ћемо бити неко други, нећемо више бити ми. Да ли ће остати нешто од те везе
којом се одликује наша личност? Да ли ће неки комад нас остати заувек упарен и
сачуван за неке нове звезде?
То је заправо живот после смрти. Нешто што ће остати иза мене и иза тебе када се генетски материјал даље пренесе на децу. Колико су деца заправо део нас?