Док се пробијао кроз снежне наносе који су га
додатно ометали у његовом већ тромом ходу, осећао је само промрзлине. Болове у
стопалима, рукама… На његовом лицу се оцртавала сена среће што
осећа само физичку бол; што више не осећа психичку, што заправо није способан
да размишља о било чему и тиме себи наноси још већу патњу. Тешко је изгубити особу који волиш. Али, изгубити ослонац у животу,
изгубити истински правог пријатеља, изгубити особу која те искрено воли… Мада,
био је убеђен да је морао да га воли. Како би му у шали рекао безброј пута:
“Мораш да ме волиш, јер сам ти син”.
Свеједно, морао је да стигне до болнице да преузме
тело. Али, та зима је била… Најгора од свих, незапамћено ледена, окрутна и
свакако најтужнија у његовом животу.
Зазвонио му је телефон. Промрзлим рукама га је
једва, неспретно извадио из џепа, јавио се гласом за који ни сам није веровао
да је његов.
─ Хало, матори?
─ Хеј, стари. Само да видим како си, можеш ли сам?
Био је то његов друг.
─ Како сам? Путеви су непроходни, возови не
саобраћају, идем пешице И мислим да имам још три дана хода до болнице. Иначе,
сасвим сам добро. Ти?
─ Видим да те иронија није напустила.
─ Не, сем среће, иронија је једина која чврсто
стоји уз мене.
─ Знаш. Заправо, ја сам хтео тебе да насмејем.
─ Нема потребе. Стварно. Бојим се да када би се то
којим чудом и десило, да би ми уста остала у том положају, од хладноће.
─ Ммм да,напољу је пакао.
─ Не. Пакао је када је 40 степени у плусу, а на
минус 25, је нешто сасвим другачије.
─ Рај?
─ Ха,ха. Знаш, можда си и успео у намери.
─ Зваћеш ме кад стигнеш у болницу?
─ Ако не умрем пре тога, хоћу сигурно.
Дрхтавим рукама је вратио телефон у џеп. Био је
скрхан болом. Није плакао, имао је утисак да му комадићи леда искачу из очију.
Нису то биле сузе. Не на том минусу.
Сам је себе сматрао за највећег шаљивџију којег је
познавао, И да, нимало није био скроман.
Једина особа која је знала да му смести неку добру
шалу, био је његов отац. Мозак је поново почео да му функционише, мислио је:
“Значи, званично је. Број један сам у свету хумора, ироније и… Ма, да ли је
могуће? Мислим, погледај ме. Ходам кроз неку проклету белину, не знам где сам.
Нигде живе душе, вероватно касним, а ни не знам када ћу стићи. Да, стварно сам
број један. Краљ. Цар.”
Застао је, раширио руке, погледао ка небу и из свег
гласа рекао
─ Господар универзума!
Чуло се једно – мрњаууу!
Окренуо се и видео маче. Преплашено, смрзнуто,
маче. Гледали су се пар секунди, затим је пришао мачету, узео га и ставио у
џеп. Пошто је извадио телефон, да би сместио маче, па кад му се већ нашао у
рукама, зашто не би позвао свог друга.
─ Хало, стари. Јеси ли стигао?
─ Дефиниши стигао.
─ У, човече. Где си?
─ Немам појма. Све је бело. Него, зовем те из
другог разлога. Да ли верујеш у реинкарнацију?
─ Молим? Шта? Не, не, чекај ─ зашто ме то уопште
питаш?
─ Гледај о чему је реч - на сред ничега, нашао сам
маче. Негде сам прочитао да дух преминуле особе може да уђе у животињу и…
─ Стани, стани, стани. Кочи, човече. Ух… Знам да је
тешко, али…
─ Ок, капирам. Нећемо о томе. Него, мислим и да то
маче није сада мој отац, ух, ово глупо звучи, али знаш на шта мислим, хумано је
да га узмем, ставим у џеп и спасим сигурне смрти.
─ Хумано је да га ставиш у џеп?!
─ Па, не могу да га носим у рукама, ледено је.
─ Знаш шта? Зваћу те касније.