http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                31 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Енеини дамари
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/impresum/enea





Пише: Енеа Хотић



ЦРТИЦЕ ИЗ ЖИВОТА

  • Сликам Те бојом срца на сивилу дана.
  • Намириће ми Те сан ако то не учини дан.
  • Тражи, нађи и чувај у грудима сунце што грије и кад сунца нема!
  • Откако Те знам, знам за себе! (мајчинска цртица из живота)
  • Молим Те, само строго са мном!  Држи ме на оку ... за руку ... на усни, у уху, коси, срцу ...
  • Уткала сам Те у дан што пролази, дахом, ријечју, чежњом...свим пређама душе.
  • Ти си Чувар Срца Првог Реда. Мој витез. 
  • Протиче дан, а Ти ми дотичеш у срце! Добро је!
  • У дјелићу душе Твоје, ја се видим цијела.
  • Одлучила сам да се не нервирам око ствари на које не могу утицати, онда се само спотичем, умјесто да Тебе дотичем.


ТВОЈА ПЈЕСМА

Једно небо стисло се у грудима,
Невидљивом учинило ме свим људима.
Осим Теби.

Свима, сем Теби, могла бих рећи
да ништа ми није, да срце спокојно ће лећи.
Крај Тебе.

Шћућурена уз Тебе остаћу,
румени трен наш чекаћу.
У Теби.

Усањана Тобом постајем.
Очима звијезда пристајем,
на Твоју љубав.

ТУГА

Боље је не говори ми ништа.
У Твојим ријечима ја ћу чути
шум вјетра топлог како голица
моја гола стопала и пожељећу
да ходам Твојим мислима,
да пловим њима као на таласима.
Боље је не дирај у оно што никад
нећеш својим звати,
у оно што никад нећеш
знати миловати,
у оно што је Твоје одувијек
јалово Твоје.
Носи печат Твоје боје.
Боље не говори ми ништа.
Пусти да чујем и оно чега не би,
оне ласте с југа што обећаше
да ће ме срести Твојим рукама.
Њиховим крилима.
И лепет је звук.
Твој громогласни мук.

ТВОЈЕ ДОБА

Чудно је ово доба.
Моје мисли узавреле
под најездом
ненаданих ластавица
плавих, учинише да главу
изгубих.
Толико се у његове очи
задубих и добро се
зачудих самој себи.
 
Чудни су ови дани
од најезде суза слани.
Море једно исплакано
без имена остало.
 
Чудна сам и ја
од дана прохујалих
и толико Твојих.
Сад сама у себи
стојим и некако се бојим.
Откривена лежим у хладној соби:
не могу више Теби... да се
покријем Твојом душом...
кришом.
Да ушушкана у Теби
останем вјечност
цијелу.
Да дочекам још
неку прохладну
зору бијелу
с Тобом.
Да опет видим себе
од Тебе саткану и
цијелу.
Баш бих вољела!