Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 19

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Истина о поезији | Раде Драинац

Поезија није морал, али њено стваралаштво треба да буде морални акт. Морални акт у смислу нефалсификовања свега што лежи у нама! Треба искључити свако унутрашње насиље. Због тога искреност једног злочинца може за поезију да означи моралнији акт од исконструисаног морала једног лажног препородитеља. Јер све што лежи у нама, добро или зло, треба да буде осветљено, а у крајњим консеквенцијама од тога људски род само може да има користи. Наука у првом реду.

За мој рачун никаква наука о поезији не може да надокнади оно стање транса, у коме се песник налази када се његова рука креће по хартији, вођена диктатом несхватљивога у њему.

Никад нисам био задовољан резултатима, када сам покушавао поетским језиком да образложим оно што ми је разум избирао за материјал. Међутим, пишући извесне поеме, у које сам унео највише што сам могао пружити од недокучивога, доживљавао сам такав занос, који је узимао облик готово потпуног помрачења свих чула. Данима нисам имао куражи да препрочитам извесне своје стихове, уображавајући да ћу у њима још наћи живо комађе свога тела. И ако извесне моје песме дају утисак недовршености, то је због тога, што даље нисам смео да следим страховити темпо инспирације.

Најапсолутније стање поезије, то је осећај који нема еквивалент у речима. Између речи које уобличују, и осећања који представљају бело усијање, виси један мартир који се зове Песник. То је у исто време и најтрагичнији човек свих времена.

Поетско визионарство, то је када човек без гњурачког звона сиђе у сопствене дубине – у дубине ствари и људи, где су сви хоризонти бели као стакло. Сви цветови извучени одатле постају храна за ваздух.

Они који су измислили практичне филозофске системе, ти још нису објаснили филозофију. Тако је и са песништвом: они који су свели поезију на блебетање о пролазним људским радњама, ту су и најдаље од праве поезије. Права поезија се апсолутно не може замислити без изједначења са вечношћу.

Беда је велика људска гадост. Али је, ипак, највећа беда када човек не зна ко је и шта је. Песници који спасавају свет преко људске беде, а пуштају да им душе вену у корову сопствене беде, то су најгнуснији морални шпекуланти свих векова.

Писати, само писати! Не калкулирајући да ли ће заголицати уши света то што човек каже, или ће само по себи умрети одмах! Писати ради потребе исказивања, и грејати руке на ватри истине! Писати без икакве моралне и материјалне накнаде! Писати као што се живи...

Одавно сам написао, а данас могу само још једанпут да подвучем то своје мишљење, да је Аристотелова поетика (уз све остале) доживела потпуни крах и да, у питању поезије, нема места формалној логици. Оно што сам сазнавао о тој највишој људској активности, из исповести песника више него из доктринарних теорија о поезији, а нарочито – зашто и то не истаћи? – из личног искуства, посведочава ми само једно, да апсолутни судови о поезији представљају апсурдност последње врсте. Телу и души, а духу посебице, који су у сталном кретању и развитку, не могу се ни са научне стране одредити тачне позиције у односу на ствари и време, а поезији још мање као синтези целокупног човека у односу на универзум. Човек је једна мала тачка на земљи, али га душа и разум везују за неизмерност. Песник, који није свим својим телом, до своје најневидљивије поре, осетио да треба да се изједначи са бесконачношћу, никада није ни био песник. То није метафизика! Овде само додирујемо проблем, да је поезија прамајка философије и да је, који пут, свођење те божанске активности на нормативне мере најподлије њено деградирање. Овде, такође, треба да почне и рехабилитација песника, тог јединог човека свих времена.

1. Сабрана дела Рада Драинца, четврти том, Силазак с Олимпа (Манифести, есеји, чланци и критике)

Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.