КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Посебан проблем у књижевности  двадесетог века јесте проблем страног, странца у националној литератури. То је тзв. другост, која чим бива размотрена и близу разоткривања постаје у ствари нерешива. У том парадоксу је суштина проблема, јер он тек тад постаје нерешив са нестанком страног. Други је потребан културном обрасцу као нека врста савести, као одраз у огледалу. То није само једноставно контрастирање јер се модели културе узајамно осветљавају.

Сви поседујемо слике о другима у нашим главама, о другачијим културама, нацијама. Дакле, имагологија је слика о другом. Тај други можемо да будемо и ми сами онда када  смо сами себи странци. Основни бинаризам, у књижевним делима као и у животу јесте властито и друго. Властито је увек истовремено индивидуално и групно, у том смислу што индивидуа, заузимајући одређени положај тај положај у мањој или већој мери дели са другим индивидуама (Гвозден 2003. 23). Тешко је све судове о другима сажети али их је могуће систематизовати и разлучити њихове међуодносе. Непроменљива истина у савременој књижевној имагологији ипак није главни проблем јер се стварност и уметничка истина не могу лако одвојити јер по имаголозима, уметничко дело није само одраз стварности већ њен саставни део. Тако да није битно да ли је приказана истина, већ да ли је она прихватљива, да ли је књижевни текст био интерпретабилан. Говори се о алтеритету, а не о идентитету.

Ко је странац?

Странац у књижевности отвара низ питања на која треба одговорити пре него што се упустимо у проучавање неког дела. Ко је странац? Зашто је он странац? Прва разлика коју уочавамо била би језик којим говоримо, дакле сви који не говоре српски језик за нас су странци. Ово је могуће подвести под културолошки образац доживљаја стварности јер све што бива створено утемељује се у односу на нешто друго, свако књижевно дело темељи се на неком другом и надовезује се на историју  књижевности. Сагледавајући страно констатујемо да оно што није моје, оно што ми не припада и што нисам ја – већ је страно мом бићу (Шукало 2003. 10). Књижевну слику, Данијел-Анри Пажо дефинише као скуп идеја о страном које се процењује кроз процес литераризације али и социјализације. Имагологија се, дакле бави не само књижевним аспектима литерарног дела већ и функционисањем друштва и везама друштва и књижевности. Овакав приступ открива књижевне оријентације, традицију и интелектуалне оквире.

Имаголошким методом проучавају се доминантне развојне линије друштва и књижевних система. Национална књижевност се ослања на претходнике и наследство, на стереотипе, док се компаративна слика ствара насупрот постојећим обрасцима. Слика је интертекстуална/интердискурзивна конструкција: конвенције и општа места наслеђена из постојеће текстуалне традиције потпуније осветљавају искуство другости (Гвозден 2003. 30). Доминантне линије друштва стварају стереотип, који није прави знак него сигнал, сведен на једнозначно, разумљив само у контексту. Он носи једну поруку у минималној форми, па је моносемичан, али у комуникацији је максималан. Њега Пажо види као резиме. Зато је за имагологију важно испитивање речника лексичке мреже, па у сликама другог треба формирати систем кључних речи. Речи у себи носе идеологију, нарочито оне које се не преводе већ се преузимају и одражавају апсолутну страност. Кључне речи за имагологију би биле: стран, туђ, далек, непознат, преко, на другој страни, непознат сам себи, нецеловит, оно споља, изгубљеност. То је осећај уметника да суштина није у њему, него је споља, отуђена од њега. Уметник осећа располућеност, расцеп, стрепњу, да је размрвљен, да се не појављује ЈА као ЈА него ЈА као ДРУГИ, стран самом себи.

Тако књижевност од уметности речи долази до дефиниције једног од видова културне праксе који у двосмерној комуникацији изражава и одређује један мање или више кохерентан културни простор (Гвозден 2003. 23).  Литература не само да преузима него и ствара слике о другом бивајући потпора или негација постојећег система вредности. Ако га подржава писање се претвара у идеологију сматра Карл Манхајм, а ако га подрива оно је утопистичко.  Идеолошко писање је позитиван или негативан стереотип, а утопијско је ексцентрично окренуто аутору