КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Роман у стиховима

Роман у стиховима  је  писан у стиху и представља праву ријеткост. Има осам завршених глава, али су уз њих штампане и двије недовршене, јер су доста значајне за разумијевање дјела. Главе су подијељене у мање дијелове које у извјесном смислу имају строфичну форму. Свака таква дионица има, по правилу, четрнаест стихова (тзв. оњегинска строфа).

Роман обухвата вријеме од 1819. до 1825. године и стваран је готово осам година, а објављиван је по главама, како је која написана. Међутим, роман је у току стварања доживљавао своје развојне помаке како су се у пишчевом животу дешавале промјене, али и промјене у руском друштву. Због своје револуционарне активности млади Пушкин је осуђен на прогонство у Сибир, али му је ова казна смањена блажом због тога што су се двојица истакнутих пјесника, Жуковски и Карамазин, заложили за њега. Казна је замијењена прогонством у ослобођену Молдавију. Ту се Пушкин среће са тајним политичким удружењима Русије, са грчким устаницима, са избјеглицама из Србије и Карађорђевим војводама, слуша и биљежи српске народне пјесме – што је све морало имати утицаја на замисао Евгенија Оњегина, чије су прве странице настале баш у ово вријеме. Касније прелази у родно Михајловско, пољско добро својих родитеља, гдје његов отац, угледан племић, преузима бригу за пишчеве поступке, али су често у сукобу. Пушкин чита руске љетописе, слуша народне бајке, записује народне пјесме (баш као Вук код нас) по вашарима и пијацама и пише најзначајнија поглавља Евгенија Оњегина. Писац се послужио и типовима људи који су га окруживали да оживи своје ликове у овом роману (његова дадиља је послужила као модел Татјанине дадиље).

Књижевна критика није баш повољно примила овај роман. Није им се свидјело што је језик у роману веома близак народном, неоправдани поступци јунака и тако даље. Међутим, роман је наишао на разумијевање и читалачке публике и младе генерације руских пјесника на које је Пушкинов роман Евгеније Оњегин извршио снажан утицај.

Мотив сплина

Оњегин је типични представник руских племића 19. ви-јека. Рану младост је провео у очевом дому у лажној раскоши и презадуженом сјају, јер је лакомислени отац протраћио иметак на забавама и баловима. Пушкин је детаљно описао Оњегинов живот и свакодневницу пуну радости, уживања и сласти. На крају је поставио помало нелогично питање  с обзиром на овакав лагодан живот. Писац се запитао да ли је Оњегин срећан. Умјесто потврдног одговора, писац конста-тује да је Евгеније болестан:

И болест, чије су порекло

Морали већ наћи лекари,

Сплин, како би се негде рекло

Наша чамотиња у ствари.

Овладала је њим помало.

Сплин или посебно, сјетно стање душе мучило је Оње-гина а и многе младе племиће тог времена који су вријеме проводили у увијек истим забавама, доколици, нераду па их је тако бескорисна свакодневница довела до готово болесног стања. Оњегин је, додуше, покушао да се лијечи од душевне празнине и досаде. Узимао је књиге, читао, преселио се на село – узалуд. Није било помоћи, никад није нашао лијек, није успио да превазиђе сплин. Остао је човјек сјете, туге, меланхолије, без мотива.

Два централна мушка лика у роману, Оњегин и Ленски, иако су двије посебне индивидуалности у погледу значења су слични или готово исти. Они су честити људи, пуни идеја али непрактични. Они су сувишни људи од којих Русија нема никакве користи, они не могу да спасе државу од летаргије и пропадања. Пушкин за Оњегина (у чији је лик унио и доста аутобиографског) са иронијом каже да овај младић од свих вјештина најбоље зна ко геније вјештину њежне страсти. У немогућности да прекорачи класну баријеру која га је као племића дијелила од обичног народа, он остаје у зачараном кругу лицемјерја и бескорисности своје класе, тзв. сувишних људи. Татјана је дала једну занимљиву опаску на рачун Оњегинове личности питајући се једном приликом: Да није он пародија тек једна?

Млади Ленски се само стицајем околности које је наметнула фабула, нашао насупрот Оњегину. Он, додуше, има другачији темперамент, али суштински и он спада у тип сувишних људи. Он је пјесник млаких, сентименталних стихова које нико не чита. Он је млад образован човјек, школован на њемачком универзитету, младић који посједује низ знања из разних области али то су знања која не примјењује у практичном животу. Ево још једног образованог човјека без практичних знања, још једног сувишног човјека којег Пушкин овако описује:

Лепотан и дух гетингенски

У цвату својих младих лета

Поклоник Кантов и поета

Из Германије он је тмурне

Донео знања знаке нове

Слободољубив дух и снове

Настране мисли, жеље бурне

И речи вечно у заносу

А до рамена црну косу.

Мотив љубави

У  основи Евгенија Оњегина налази се једна необична љубавна прича.  Млади петроградски племић Евгеније Оње-гин, образовани интелектуалац, проводи живот у лаким заба-вама, у салонима богатих феудалаца, гдје упознаје и Татјану, једноставну, чедну и природну, која се у њега заљубљује. Татјана отвара своју душу пред Оњегином, али овај одбија ту љубав. Оњегиново прилично деликатно али за Татјану несумњиво болно одбијање њене љубави мотивисано је невјеро-вањем у могућност брачне среће …навика љубав искорени, а уз то Татјана је млада дјевојка чија ће душа још да снева, за разлику од њега који је своје вријеме снова и жеља већ проживио.

Друга љубавна прича се одвија између Татјанине сестре Олге и Ленског који је у њу заљубљен. На једној игранки долази до љубоморне сцене јер је Оњегин плесао два плеса са Олгом што је изазвало љутњу Ленског и он изазива Оњегина на двобој, који то и прихвата. Двобој се завршава трагично за Ленског и то је крај првог дијела ове љубавне приче.

 Други дио романа наставља љубавну тему, али сада главног протогонисту Оњегина ставља у позицију онога коме је љубав неостварена, наиме, Татјана се удаје за руског генерала, а Оњегин увиђа током свог боравка у Москви да Татјана има све оне вриједности које он тражи у животу. Заљубљује се у њу, даје јој то на знање, али она је чврста у одлуци да остане морална и привржена своме мужу.

Све љубави у роману су несрећне, једино Татјана остаје уз свога мужа, па се може констатовати да је тема љубави једна од доминантних тема овог Пушкиновог дјела.

Мотив природе

Пушкин Татјану слика мотивима природе. У часу када заљубљена и истовремено уплашена очекује Оњегина да дође и усмено да јој одговори на писмо, Пушкин истиче:

Тако у руци тужно трепти

И лупа крилом лептир слаби,

Кад га несташко какав граби;

Тако и зец у пољу цепти,

Кад нагло спази из далека,

Да га у грму ловац чека.

Татјана лептир слаби који ухваћен немоћно лупа крилом, Татјана зечић млади који се изненада нашао пред смртоносним отвором пушчане цијеви.

Буђење љубави у Татјани пропраћено је сликом природе:

Пролеће тако буди врело

У топлој земљи зрно зрело.

Својом чистотом, изворношћу и непосредношћу осјећања Татјана је, од свих ликова у најљепшем смислу ријечи, најближа природи. Пјесник њене реакције скоро увијек карактерише сликама из свијета флоре и фауне.

Најдраматичнија и најдубља осјећања и животне одлуке Татјана доживљава пред отвореним небом, у пољу, крај ријеке или у шуми.

Лик Татјане и остали женски ликови

 Можемо рећи да је Татјана главни и најснажнији лик у роману. И сам Достојевски је рекао да је овај роман требао да носи њено име. Није случајно што се ова дјевојка зове  Татјана, то је типично руско женско име. Због своје посебности и бројних квалитета Татјанин лик треба детаљно сагледати и анализирати.

Портретишући лик Ленског, Пушкин је рекао да је он Татјанин полуруски брат. С обзиром на то да знамо да је Ленски Рус, овдје уочавамо  да је Пушкин алудирао на васпитање Ленског. Татјана према Ленском, а и другим ликовима, стоји као тип часне руске жене. Татјана је окарактерисана подацима о средини у којој се родила и формирала као личност, подацима о њеној лектири, њеним личним склоно-стима и односу према природи.

Татјана је дјевојка одрасла у сеоској средини, у спахи-јској породици у којој је мајка помодарка и помало несрећна због удаје за не баш богатог човјека, доминантна и управља цијелом породицом. Ту је и сестра Олга, површна дјевојка и прави изданак провинцијске средине у којој је одрасла. У таквој породици одраста Татјана. Она јесте производ своје социјалне средине, али је истовремено и лик који се издиже изнад баналности простог провинцијског свијета. Иако је по образовању и интелектуалним видицима блиска примитивној средини (чита Дјела Ричардсона и Бајрона),  она настоји да прошири своје видике, мијења се и сазријева, па се тако окреће и читању савремене литературе након погибије Ленског.

Сама природа је обдарила Татјану изузетном снагом осјећања што је њену личност издвојило од других ликова у роману. Урођено богатство њене природе издвојило је од примитивне средине још од најранијег дјетињства, није дозвољавала да се мази, избјегавала је бучне дјечије игре, није се играла луткама нити расправљала о моди. Сва од осјећања и искрености, Татјана је изразито блиска природи. Можемо рећи да је цијели њен портрет насликан кретањем свјетлости. У почетку то је свјетлост свијећа и фењера, а касније вјештачка свјетлост уступа мјесто свјетлости мјесеца и сјају сунца. Татјанин лик је неодвојив од руског села, народа, фолклора и обичаја. Она је природна, једноставна и искрена дјевојка која своју несрећу прима достојанствено, не губећи ни у једном тренутку равнотежу засновану на здравој подлози руске земље и народа. У свим ситуацијама у роману се показује јачина њене личности. Пушкин је при крају романа изградио веома функционалну сцену поновног сусрета Оњегина, вјечитог луталице и фантасте, и Татјане, сада богате и отмјене даме удате за угледног старијег ганерала. Сусрет у ком Оњегин нуди своју љубав Татјани,  а она га одбија иако га још увијек воли је корак који Оњегина води ка поразу, а Татјану ка моралним висинам којима је кренула иако несрећна. Овом сценом у потпуности је завршен портрет лијепе, младе и моралне жене изникле из народа која успијева да одоли искушењима живота, успијева да затоми своја осјећања и жеље и мири се са својом судбином коју су други одредили – то су општи закони њене средине и класе којој по рођењу припада.

Од женских ликова у роману сусрећемо се још и са Татјанином мајком, сестром и дадиљом. Мајка се од помодарке што имитира московску рођаку, пошто је удата за човјека кога су мимо њене воље изабрали родитељи, претворила у спахиницу што управља и мужем и имањем. Била је некада одушевљена сентименталистичким писцем Ричардсоном, иако га није читала, а сада је послу пришла са вољом, управљала је расходима, сељаке је за казну слала у војску, тукла служавке. Ту је и њена сестра Олга, љепушкаста, једра и површна дјевојка. Она је прави изданак спахијске провинцијске средине и представља контраст постојаној и карактерно чврстој Татјани.

С обзиром на дубоку повезаност Татјане са народним руским животом и Татјанино национално осјећање се формирало под утицајем народних обичаја и вјеровања. У том националном и фолклорном окружењу јавља се јединствени лик дадиље Филиповне. Татјана је везана за своју дадиљу с којом је одрасла.  Када се заљубила у Оњегина прво се повјерила њој, а не мајци и сестри. Татјанина блискост са том једноставном женом у ствари одражава њену блискост са обичним руским човјеком. 

Мотив сна

(народна вјеровања и митологија)

Мотив сна  у овом роману је узет као нешто што је саста-вни дио вјеровања, народног вјеровања и тумачења снова који предсказују важне догађаје и утичу на људе. Такав је Татјанин сан који предсказује опасност која јој пријети од Оњегина.  Сан је грађен на фолклорној основи свадбеног обреда, али са учесницима из животињског свијета који има такође фолклорну симболику.

Контраст село – град,

поређење са Вертером, Фаустом

У овом роману сучељени су јунак из племићке градске (Евгеније) и јунакиња из племићке сеоске средине (Татјана). Читав роман се заснива на сукобу људи формираних у различитим друштвеним срединама. Тиме је приказан контраст између села и града, односно размишљања људи у те двије средине.  С једне стране имамо човјека одраслог у граду који је презасићен испразним животом, који је егоистично безобзиран према људима, па је изгубио спонтаност у животу, а са друге стране имамо младу дјевојку одраслу на селу која кроз живот иде вођена спонтаним, дубоким и чистим осјећањима са пуно повјерења у људе, што је чини цјеловитом и енергичном личношћу.

Овдје се одмах мора направити поређење са Вертером и Шарлотом, наиме и сам Вертер се скрашава у малој средини и опчињен је природом и Шарлотом која је природни дио тога свега. Поређење се може вршити како на релацији Вертер – Оњегин, тако и на релацији Шарлота – Татјана,  гдје ово друго поређење бива наглашеније јер ове двије јунакиње романа имају заједничке особине по карактеру, обје су високо моралне, жртвују се зарад увријежених моралних вриједности својих средина. Њихове љубави бивају потиснуте на план личног и неостваривог због општег интереса и норми друштва у којем живе.

Поредимо ли роман са  Гетеовим Фаустом може се рећи да и у Евгенију Оњегину провејава непрестано искушавање, сад да ли самог ђавола или демона или оног што је нељудско, сасвим је исто. Дакле, и сам јунак Евгеније олако прихвата двобој, убија Ленског, а ноћ пред двобој се пита да ли је то све смислено или не, међутим излази на двобој. Колико смо сви склони да робујемо форми  у животу да бисмо задовољили обичаје који владају у средини у којој живимо, поставља се у питању и Евгенија и Татјане. Неостварена љубав је такође нешто што је заједничко и у Гетеовом дјелу и у Пушкиновом дјелу.

Расплет романа

Крај љубавне приче између Оњегина и Татјане је уједно и расплет романа. Пушкин је започео и девету и десету главу, није их завршио. Девета глав садржи Оњегинова путовања по Кавказу, покушава да се пронађе и обнови своју душу. Додир са живом реалном стварношћу показује да ни Оњегин као човјек није био коначно уобличен и да је у вријеме сусрета са Татјаном тек био пред обнављањем душе. Пушкин је свог јунака даље водио тако да током путовања по Русији доживи прелом и постане декабриста (један од племића који су се неуспјешно побунили против императора Николаја).

Мотив јунаштва – витештва; Тема двобоја

Мотив јунаштва је дат у поступку самог Ленског. По увријеженом обичају у то вријеме, сасвим је било нормално да након поступка Оњегина који је са Олгом отплесао два узастопна плеса, да га  Ленски позове на двобој. То је била одбрана части, али би се сад дало разговарати и о томе да ли је то био само још један помодарски трик или спољна манифестација јунаштва, тек одбрана части била је веома важна у томе времену; истовремено су приказане и слика двобоја и бесмисао двобоја кад Оњегин трчи према устријељеном Ленском. Ленски је поступио витешки и хтио да одбрани част своје даме, али са друге стране гледано, поставља  питање зар је морао и живот да положи за част жене коју воли?  Слика је помало несвакидашња. Да ли је Оњегин који олако прихвата позив на двобој такође часно поступио јер није хтио да поклекне и одустане? Храброст је изаћи и коцкати се животом, али и лудост, јер могуће да ни један ни други, ни Ленски који живи у својим стиховима, и Оњегин који живи учмалим животом, не могу да виде стварну вриједност живота и коцкају се на овај начин са њим.

О јунаштву Татјанином вриједи размишљати. Она јуна-чки подноси окове живота који је изабрала, размишљајући да ли је требала тако поступити или не. Она носи свој крст стојички и спремна је на страдање, првенствено унутрашње за које њено окружење и не зна. Од момента назнаке да ће се удати, па до задњег часа Татјана је ријешена да остане вјерна мужу.

Ликови Оњегина и Ленског

Два централна лика у овом роману су Оњегин и Ленски, иако су различити, али се донекле и допуњују.

Оњегин је добрим дијелом аутобиографски лик. Пуш-кин га је ставио у сопствену друштвену средину, окружио га властитим пријатељима, водио га пространствима којима је и сам прошао. Али да би овом лику дао општије, типичније значење Пушкин је у његову природу и карактер уградио многе карактеристике својствене руском племству, а нарочито омладини двадесетих година деветнаестог вијека. Рану младост Оњегин је провео у очевом дому, у лажној раскоши. Од родитеља је добио француско образовање, лијепо је говорио и писао француски, али је ипак више заволио економске науке. Проучио је енглеског економисту Адама Смита и био увјерен да зна шта земљу спасава од беде и зашто може и без злата, земаљска блага кад су дата богатство да јој обезбеде. Међутим, Пушкин са дозом ироније дајући карак-терне црте Оњегина, истиче да је овај младић од свих вјештина најбоље знао вјештину нежне страсти. Знао је да се чини невјешт, да буде љубоморан, да тугује да скрива наду, да буде охол или равнодушан, послушан или пажљив. Умио је шалом да очара, ласкањем да забави, да вреба њежност, да буде примијећен у позоришту, запажен у друштву. Међутим, све то Оњегина не чини срећним, он покушава да се лијечи од досаде и душевног незадовољства, чак ни путовања не могу да разведре Оњегинову душу.

За психички портрет Оњегина свакако је веома значајна слика из седме главе романа у којој је приказана Татјана која покушава да схвати Оњегинов карактер на основу књига које је читао и цитата које је урезивао ноктом. На Оњегиновом столу она  налази Бајронове спјевове Ђаур и Дон Жуан и још неколико дијела која су приказивала човјека неморалног духа, себичног са огорченим умом чудним што ври прегнућем узалудним. Оњегина налазимо поново на почетку осме главе. О њему се говори као о човјеку и сатани, одвратном и хладном. Опет је без циља у животу, без посла, мучен нерадом и без жене. Крвава сјена мртвог Ленског јавља му се сваког дана. Савладан је неспокојством и потребом да путовањима лијечи своје немире. Сусрео је Тању у друштву у коме се и сам кретао, заљубио се у њу, чак повјеровао да би нешто од зами-шљене среће могао да оствари у браку са већ удатом женом, али Татјана га са пуно такта удаљава од себе.

Оњегин је у ствари занијет сликом Татјане као горде кнегиње, успјешне у друштву, али касније ће да увиди да она за њега не би представљала изазов да је није упознао на селу у њеном природном окружењу, дакле, он схвата да се вољена особа не може посматрати у сегментима, већ да ситуације у којима је срео Татјану и онда и сад у високом друштву, чине да је он заиста и воли.

Можемо рећи да је Оњегин један несрећан и трагичан лик чији морал  бива доведен у питање стицајем животних околности. Прва озбиљна провјера Оњегиновог морала је била када је лако одбио Татјанину љубав не осјетивши у овој моралној дјевојци дубоке људске вриједности. И на другом испиту своје моралне личности Оњегин је пао. Прихватио је изазов на двобој и убио пријатеља, мада је безначајан спор могао да изглади сасвим лако.  Као да је мишљу изван себе, Оњегин се пред двобој испавао, сјео у санке и изашао и мирно убио пријатеља. Овај мир пред двобој, миран сан у току ноћи и језива мирноћа са којом је изашао пред пријатеља, то је дио који можда описује суштину Оњегинове личности. Све што је осјетио док је стајао над мртвим Ленским,  била је хладна језа и ништа више. Тек кад је један од свједока рекао:  Шта ћеш – убијен – у Оњегину ће се јавити дрхтање и сломљеност.

Једину праву мјеру, али на уштрб своје среће, нашла је Татјана игноришући Оњегина који је само загледан у себе и оно што он осјећа, мислио да Татјана на наговјештај његове заљубљености треба да остави све и да му се преда. Тиме је потврдио и универзални став да они који су одвећ загледани у себе најћешће су слијепи за друге. Према томе, у сцени када га Татјана игнорише, у себи спутава можда ватру младих дана, приказан је Оњегин какав и треба да буде – кажњен за своје самољубље, за игнорисање дубоких осјећања људи око њега.

 Писац нам за Оњегина говори да је он неко ко је склон нераду, мислима и да му вријеме пролази онако. Помало је у душевној досади. Ни путовања не могу да разведре Оњегинову душу. Спасење као да се назире у неком стицају околности. Оњегин насљеђује стричев посјед и одлази онамо с надом да ће у неком корисном и стваралачком раду наћи душевно оздрављење:

На поседима земље своје,

Некако време да проведе

Наш Оњегин наумио је

Да најпре нови ред заведе

Пустињски мудрац тај све мења;

Старински јарам кулучења

Лаким је данком смењен био

И роб је срећу поздравио.

Пушкин је карактер Ленског насликао са њежношћу која се осјећа према сновима своје младости, према успоменама на оно вријеме када је човјек пун наде, чистоте и неис-куства.

Ленски је посљедњи крик Оњегинове савјести зато што је он сам Оњегин, што је идеал његове младости. Пушкин је видио да такав човјек у Русији нема шта да тражи, па га је убио руком Оњегина који га је волио и чак није хтио да га рани.

Пишчева личност у роману

Једна од најпривлачнијих личности у роману је свакако Пушкин. Он је с једне стране учесник у радњи романа, при-јатељ својих јунака који, као и они преживљава час радост, час тугу, час разочарење, воли их или мрзи, мијења се или стари са њима. С друге стране, он је независан умјетник који стоји изнад својих јунака, доноси суд о њиховим поступцима и унапријед види њихову судбину. Своју личност у роману Пушкин добрим дијелом експонира поређењем са Оњегином. Пушкин не крије да спада у ону групу људи коју представља и сам Оњегин, мада одмах указује и на разлике међу њима:

Ко он, и ја тада збацих бреме

Закона светских и таштине

И с њим се здружих у то време

Јер заволех му особине;

Маштању склоност нехотичну,

Настраност ретку, ничем сличну,

И ум заједљив, брз и хладан

Ја огорчен, он сетом савладан.

Међутим, у истој глави Пушкин наглашава и разлике између себе и свога јунака:

Хоћу да истакнем што боље

Да Оњегину нисам сродан

Да не би читалац понеки

……………………………………

Сравњивао овде црте моје

И тврдио у кругу вишем

Свој портрет да сам овде дао.

Оњегин је човек сјете, туге, меланхолије. Пушкин је на почетку романа огорчен млад човјек, огорчен јер је осуђен на прогнанство због својих племенитих идеја. Говорећи у неколико махова о свом пјесничком стварању, Пушкин је у Оњегину да и неке карактеристике свога развоја. Са радошћу се сјећа својих пјесничких дјечачких почетака, говори како је инспирацију за писање проналазио у идиличној сеоској средини и како се временом развијао и мијењао па на крају постао пјесник бунта послије горког изгнаничког живота.

На крају можемо закључити да је Пушкин пишући ово дјело кроз раздобље од осам година, унио у њега један снажан аутобиографски печат, мијењајући се кроз године стварања овог дјела мијењао је и развијао карактер својих личности на један посебан начин. Можемо рећи да је Пушкин живио са овим дјелом, са његовим јунацима, дубоко саосјећајући са њима.

Татјанино писмо Оњегину

Татјанино писмо Оњегину је њена отворена душа. Она у њему излаже своја осјећања, пита се шта је Оњегина навело да дође у њихов крај и подвлачи праве вриједности обичних људи попут ње.

Она мисли да је сусрет између ње и Оњегина судбински.

Татјана своју љубав сматра нестварном, светом и нада јој се, али као да наслућује да ће она остати неостварена.

Опчињена је Оњегином и види га очима којима га нико не види. Њено писмо је искрено, дубоко, неустрашиво у исто вријеме показује њено стање послије написаног писма, она бдије,  поставља себи питања на која нема одговоре, зна само да би све жртвовала за ту љубав, коју ће Оњегин одбацити.

Оњегиново писмо Татјани

Његово писмо Татјани долази онда када је она већ удата и када не жели да мијења ишта  у свом животу, можда жели, али не може, нити јој то дозвољавају увријежена правила друштва.

Оњегин би да врати сад оне искре које је код ње осјетио ономад на селу. Он се каје, спомиње и Ленског и сјећа се својих осјећања.

Он показује ону исту жудњу за Татјаном какву је она показала за њим, тако да су сада њих двоје изједначени, али само на трен, јер их дијели вријеме, оно је прошло и неки  тренуци су ненадокнадиви у животу, Оњегин то и схвата.

Све је закаснило у овом роману. И љубав и туга, али сам роман не!  Поставља се питање: није ли живот сувише ври-један да бисмо га бескорисно трошили попут неких јунака овог романа? Чини се да је то био Пушкинов циљ. Отворио је још много питања, навео читаоце да преиспитају своје личне поступке у поређењу са ликовима из романа, па је актуелан и данас као и онда када је угледао свјетлост дана.