http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                21 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Поетски времеплов
http://www.knjizevnicasopis.com/impresum/jg





Приредила: Јелена Глишић



Станислав Винавер
рођен 1. марта 1891. године

НЕ

Не чујем грозд звукова:
Тек само дубок призвук,
Тек само цвилећи цик.

Не видим руб видљивог:
Тек луде очи грознице,
Тек мудри занос плавети.

Не слутим ток истине:
Тек само тупи очај,
Тек пуко надахнуће.

Не схватам људски смер:
Тек потпун пораз,
Тек ликујуће славље.

Не живим тајним смислом –
Тек само бунилом вечитим,
Тек само ведрином вечитијом.
 

Ана Ахматова
умрла 5. марта 1966. године

ПОСЛЕДЊА ЗДРАВИЦА

За разорен дом подижем ову чашу,
за горко живљење моје,
за судбину нашу
– усамљеност удвоје.

Пијем за тебе и за лаж,
за издају твојих усана,
за мртву хладноћу ока твог, 
за то што је груб 
и без милости овај свет наш
и што нас није спасао Бог.

27. јуни 1914.

С руског превела Љубица Несторов

Милена Павловић Барили
умрла 6. марта 1945. године

НЕПОМИЧНЕ И СЈАЈНЕ

Непомичне и сјајне
гледаху твоје далеке очи.
На мојим празним длановима
носим спомен
на облик твоје главе,
твојих рамена,
твојих усана.
Чувам и ведри осмех
твоје доброте.
Немам ништа друго.
Нити ће ми ишта друго недостајати.
Била сам богатија од целог света!

Чарлс Буковски
умро 10. марта 1994. године 

НЕМА ПОМОЋИ

Постоји место
У срцу које никад
Неће бити испуњено.

Простор 

Чак и у најбољим 
Тренуцима.
Знаћемо то
Више него
Икад.

Постоји место 
У срцу које никад
Неће бити испуњено.
И
Ми чекамо
У том
Простору.
 
Владислав Петковић Дис
рођен је 10. марта 1880. године

НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к'о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Иво Андрић
умро 13. марта 1975. године

СТРОФЕ У НОЋИ

Пролазност 

У ноћи зли су вјетрови,
у ноћи, кад молитве гасну, 
тад страхом зелених језера
испуни душу ми страсну

мисô. – Тако се јавља она,
злокобна стара у ноћ касну
и кроз њу сваки тужно види:
смрт своју бијелу и безгласну.
Трагедије 

У ноћи је граду с бедема
жалобна труба затрубила,
у ноћи су гријеси пјевали,
ноћ је своје гријехе љубила;

душецима крв је планула,
– ноћ је своје гријехе љубила –
тад су звијезде потамњеле: 
јунака је жена убила.

Мирослав Мика Антић
рођен 14. марта 1932. године

О ЧЕМУ ПРИЧАМО ДОК ЛУТАМО

О чему причамо док лутамо
у предвечерје градом? 
У ствари: ми само ћутимо... ћутимо 
и гледамо се крадом.

У ствари: ми се у себи питамо
нешто што ником није јасно.
И сањамо. И скитамо... скитамо
и каткад шмркнемо гласно. 

А кад се небо скоро већ смрачи 
и од светиљки град пожути,
одједном знамо све што значи
то што се овако ћути. 

Уствари: ми то у себи слутимо 
речи нарасле у безмерје,
па нам је доста и да ћутимо
и лутамо кроз предвечерје.
Изет Сарајлић
рођен 16. марта 1930. године

СЕМ СМРТИ

Сем смрти
мени се већ све догодило.     
Могу обићи још коју земљу,
могу стећи још којег пријатеља,
могу (зашто не?) добити неки орден
(био би то први орден у мом животу)
али
све у свему
сем смрти
мени се већ све догодило.     

То да својим одласком
не раним оне које волим и оне који ме воле
једина је ствар
која ме још држи за овај живот.

Стефан Маларме
рођен 18. марта 1842. године

СТРЕПЊА

О звери, ја нећу вечерас у тами
Да ти свладам тело, вечно греха жудно,
Нити пољупцима у бескрајној чами
Да ти мрсим тужно масне косе блудно. 

Тешки сан без снова моје срце тражи,
Сан који ће свако кајање да збрише,
Сан драг теби после твојих црних лажи,
Теби, што о смрти знаш од мртвих више. 

Јер, Блуд ријућ испод отмености моје,
Јаловошћу својом жигоса нас двоје;
Ал’ док ти у груд'ма суровим ко кам 

Срце је ког злочин не вређа ниједан,
Ја бежим, блед, видећ лес мртвачки ледан:
Бојим се умрећу ако легнем сам.

Фридрих Хелдерлин
рођен 20. марта 1770. године

ПОЛОВИНА ЖИВОТА

Са жутим се крушкама
И с пуно дивљих ружа
Над језеро надвио брег.
И ви лабуди љупки,
Од пољуба пјани,
Урањате главе у воду
Свету и трезну.

Јао мени, где ли ћу нићи,
Кад надође зима, цвећа?
Где ли сунчева сјаја
И земаљске сене?
Зидови стоје
Неми и хладни, на ветру
Барјаци звекећу.
 
Бранко Радичевић
рођен 28. марта 1824. године

УКОР

Где си душо, где си храно, 
Где си данче мио? 
Где си сунце огрејано, 
Где си до сад био? 
Та синоћ се теби млада 
Баш зацело нада'. 
Сунце зађе – паде тама– 
А ја остах сама.
Ала љубиш моје лане, 
Ала грлиш славно. 
Грли, љуби док не сване –
Та већ ниси давно!
Већ недеља дана прође 
Како ми не дође…
Јао злато тако т' бога
Та како си мога'?

Бранко Ћопић 
26. марта 1984. године 
извршио самоубиство скочивши са савског моста 
у Београду.

ЗВЕЗДАНИ КОВАЧ

Колибе ево на крају села,
чаробњак такве гради,
чађава, мрка, са једним оком.
Шта ли се у њој ради?!
Чује се звекет, лупа и тутањ,
још ће да груне мина!
Да није тамо вештац из приче,
окива Брку, џина?

Не бој се, бато, слободно приђи,
улази, није варка.
Ту ћеш да нађеш ковача старог,
суседа мога, Марка.

Касно је вече, бура се спрема,
облаци небом језде,
а ковач грми чекићем тешким,
искива златне звезде.

Ех, сада знадем звезданог творца,
ту више нема тајне:
то стари ковач вечери сваке
просипа искре сјајне.

Некад је небо тужно и црно,
ноћна пустиња права.
Знадем и зашто, то ћу ти рећи:
уморни ковач спава.

Понекад само просине мјесец
кроз облак лика снена.
То ти је ватра ковача Марка,
тиња – заборављена.
 
Душан Васиљев
умро 27. марта 1924. године

ПРОЛОГ

Све једно са или без риме,
нема важности опрема и сјај,
ако душа болна
болним осмехом над прошлошћу бди.

Нема празника ни недеља,
и сва је срећа у сунцу
што нас покаткад у стари живот врати,
и разбуди у нама поново дрводеље
са ливанских и балканских гора.
А траг је дубок и страшан
и неће га никад нико затрпати.

Помислимо и сами да смо позери
кад виногради и жита зру,
па поноћ дође и ране се раскрваве,
и свеједно: Исуси или Ахасвери!
Други би нас само облици спасли.

И дођемо до краја пута,
а те облике још нећемо наћи:
о, ми то знамо.
Основна је наша боја сива,
као небо јесење,
као дух убице друга.
Пол Верлен
рођен 30. марта 1844. године

МЕСЕЧИНА

Пејзаж без премца, то је ваша душа 
Где иду љупке маске, плешу кринке, 
А сви, док звонка лаута се слуша, 
К'о да су тужни испод чудне шминке. 

Премда у песми сетно им трепере, 
Победна љубав, живот дневног сјаја, 
У срећу као да немају вере, 
А песма им се с месечином спаја, 

Са месечином и тужном и лепом 
Од које птице сањају у борју 
И водоскоци у заносу слепом 
Јецају, витки, у своме мраморју.