http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  1 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Препородите песму | Милка Стефановић



У ЧЕКАЊУ

Препознајеш ли лепоту чекања,
срцем сновано ино да се јави
у бдењу духовни лик да заплави
дах нежности из мог самовања?

Сусретом рођено, у песми краде
опојну росу у цвасти риме.
Души изабраник твоје је име,
додирни боју моје тајне наде.

Залеђен у ватри, засијао чаром,
разобличи се невиним жаром.
Буди песми кап причесног вина!

Водиља у чежњи док се гнезди
окрећем лице ка твојој звезди.
Над сазнањем само месечина.
¤

МАГЛИЧ

Старинско је овде небо, 
хлеб, зора и цвет у низу.
Красност вере распрсну се
у монашку црну ризу.
Сваки пупољ јоргована
јеком звона оста дужи.
У вихору са путира
низ хучни се Ибар пружи.

И кандила јарко светле
поглед небу кад је ближе.
Ту принц Урош развршено
време од  љубави диже. 
На плодишту златног прага
грмљавина где се гласи,
срмен сабља где част брани,
кроз пој крсни теку часи.

И данас се над бистриком 
у милости тврде вере
Анжујска вила пробуди
цветну плавет да убере.
Бескрај дуге испрати је
поред Ибра гласне воде.
Под куполом божјих чари
цветови се над њом своде.

Цвет проказан бдењем чува
кљун орлујски на престолу.
Слави цветно светилиште 
на стожеру – Ибар долу.
Док здравицу опет гласи
са иконе сад од славља,
крунидбени дан процвао
на будници прах оставља.
 
Све срушено да не буде
у љубави крв још тече.
У Магличу искована
гради дворац свако вече.
Разнизаним цветовима  
златом безвремја откана,
светле вере крст још чува          
славолук од јоргована.
¤

НА ХОДОЧАШЋУ

Светом Сави

О ризницо знања и мудрости Божје,
искром из пепела светлиш српству целом.
Над прагом народа твоје име бдије
благотворним миром и Светим Почелом.

Зрацима твог духа дежевски сине
јединство и снага уз сјај бројанице
верно држи Символ вере са висине.
Граматом овенча славној лози лице.

Опет у Дежеви међ својим људима
без владарског жезла вршиш проповеди
словом логоса, све твој лик поприма.
Уз раме ти жива сенка с неба седи.

Твоје луче пламен и умна бистрина
надраста темељ што пред силом паде.
Остало кормило Светог Оца и Сина
из вечнога глиба узвиси нам наде.

С твојих руку капље дуга што се јави
повешћу с Врачара кад ти стеже име.
Просуо си семење мира и љубави.
Има ти се завичај закитити чиме.

Трагови твог царства сва времена броје. 
Преко наде зора, тобом поста плавља.
На шиљку плама владичанство твоје
распири радост вере Православља.

Божјим знаком печатан у судбини храма
сваки год лелуја из твог очног врела.
Дух стожерног свода опет је са нама.
Пут небу сачува ореол с твог чела.

Кап меда у срцу са именом Христа
пронео си часном душом кроз олује.
Завичај ти зборним ходочашћем блиста.
То мач Божје речи правду почитује.
¤

ПРЕПОРОДИТЕ ПЕСМУ

Песмо, ти хоћеш у облаке
а огњице ти остале без сјаја.
Чудном мером често просуђена
и песничким грехом наружена
на твом лицу краљевском
празнина је заданила.

На покровцу ти празно семе
са дна сабира строфе око врата
и свети песнички засун подиже,
да ниске страсти закораче
уз тебе и твој жар и јад
у Велика песничка кола.

Немоћна драгано славног гласа
за срце пером прикована,
данас си слуга путу
робе у опни без свиленог сјаја.
На постељи црвоточној
чекаш своје плаћено зрење.
Преображена у сенку наше буђи
ко ће да те препороди?
Црн ти је образ и перо црно
док се у победи побеђена сливаш.
И Дамаскиново име оцрњујеш            
док грех песнички ка Голготи носиш.
¤

КАП РУМЕНИ

Момчилу Настасијевићу

Још шапат пољупца буди
Ђурђевдан расут на стени,
где гласје песме полуди
стрепњом из капи румени.

У слутњи љубавна крила
грех ти разнеше телом.
Роса нектаром испупила
за Госпом на коњу белом.

Трешње, чвор жуди ороси.
блискости пресудан знак.
Ковитлац ватром у коси
лепотом споји вам мрак.

Винута крај ногу њених
страст је обавила дуга.
У млазу сјаја застао стих
векује сред лирског круга.
¤
 
ПОЉУБ

На уснама пелуд ми се свио
и са срца вихором разноси.
Међу нама светлуца час мио.
Прах са среће оставља у роси.

Чар изданка љубави све више
сам невидљив, ужари ми риме.
Непорецив траг душин мирише
да наликом посрми нам име.

Да л' се љубав сама заветова
па жеђ срца распирује густи.
Свилен - звездо, човече из снова,
ниску звезда на чело ми спусти!

Сто живота овај живот треба
за све што ми у уму засјало.
Не измери време, светлост неба,
ни хук мора хладно почивало.

Девичански сјај чежње вијуга
распрскава у цваст трен још који.
Бојама нас испунила дуга.
Пун чекања нек нас пољуб споји.




О ПЕСНИКИЊИ

 


  

Милка Стефановић - Мими

Рођена је 1956. године у Врановини код Новог Пазара. Прву поетску збирку Сузе храстова објавила је 1999. године у кући Универзитетског књижевног клуба Бранко Миљковић, другу Круна на Врачару 2003. године у  Слободној  књизи, трећу збирку поезије Искон у јабуци објавила је у кући Сцена Црњански 2007. године у Београду a четврту књигу поезије Дах мастила  2014. године.  Све књиге су у рецензији уваженог господина и песника, сада почившег Слободана Ракитића.

Објављивала је у периодици, листовима, часописима, антологијама и зборницима. За своје стваралаштво више пута је награђивана.

Члан је УКС од 2003. године.

Живи у Београду.