http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                30 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Приче из заумља





Пише: Споменка Денда Хамовић


 


ЧУВАР

 

Прикрада се ноћ.

— Не иди даље. Не иди даље — јасан глас је опколио Милу.

Извор му није знала. Окретала се али никога није видела. Корачала је кроз шуму са приличном нелагодношћу јер се ноћ полако згушњавала.

— Како сам се  нашла у овој ситуацији? — с љутњом је размишљала о својој бурној вези с Владом.

Трајала је три године. Често су путовали и посећивали живописна места у којима нису били. Био је успешан фотограф и уз њега је заволела и научила доста о фотографији. Посебно је волела да слика микро свет. Имали су дивних заједничких дана, али и оних које жели да заборави.

Сада лута сама без фотоапарата, с иглицама од његових речи у души. Жестоко су се посвађали, а често се свађају. Он је импулсиван човек, нема кочнице кад се наљути, уобичајено је викао с пуно псовки и увреда и бесна је изјурила из куће као и пре, више и не зна који пут.

Кад је повреди, осетљива каква је била, бесциљно би и дуго шетала да се охлади. Знала је да је то мана али против себе није могла. Молио је као и обично да не иде, викао за њом и био неуобичајено нежан кад би видео њено одлучно лице, али није вредело. Јаросне речи су је болеле, ровариле по души, одзвањале у ушима.

Како је дошла до ове шуме није знала. Сећа се да је села у први аутобус и замишљена  стигла до последње станице на крају града. Изашла је и корачала насумице преко ливада, преко неког моста, па кроз шуму. С њом су корачали њена осетљивост и бес.

— Зато сам и залутала, шта ће мени ово у животу. Никад се он неће променити — разговарала је сама са собом а нешто ледено је притискало у грудима.

Није понела ништа што би јој помогло за повратак. Ходала је и наставила разговор с невидљивим Владом. Рекла му је све што јој је у души јер он у  свакој свађи вређа, а она ћути и скупља у себи отров, али му никада није у лице изговорила увреду. Само би изјурила и шетала, шетала....и онда се врати, помире се и опет исто. Он се извини нежно с пуно љубави, обећа да се никада више неће тако понашати, да ће о свему мирно разговарати, али се не мења. Волео је,  осећала је то и волела га је. Али, љубав није довољна за стабилан и миран живот.

Зашла је у густиш одавно. Обузимао је све већи страх. Чула је песму птица, хук сове, све ноћне звукове шуме, некад тише, некад јаче а нигде куће, нигде никога. Ова свађа је била жешћа него иједна пре и само је желела што даље отићи, да  смири узаврелу  крв. У њој је сазревала одлука да прекине везу која је толико узнемирава и поред много лепог које јој је донела.

И тај глас! Није јој се учинило, сигурна је. а на шта је упозорава и одакле долази?! Дрхтала је од нелагоде а постајало јој је и хладно.

— Стани, стани, не иди даље — чула га је поново али снажније и строго.

Укочила се. Гледала је око себе и видела само гране пуне јесењег лишћа. Полако је закорачила и опет чула глас:

— Сада стани, стани! — заледила се угледавши прилику која је искрсла десетак метара испред и посматрала је.

Био је то човек дуге седе косе, у необичној белој туници, са чудним блеском у очима. Још чудније је било што је страх јењавао од погледа у те сјајне очи, у тај извор светла у тами. Гледао је мирно, без речи.

— Ко сте ви? — испрекиданим гласом је питала прилику која се није мицала и упорно је гледала.

— Твој Чувар. Ти си ме позвала — мелодичним и благо строгим тоном јој је одговорио.

— Нисам никога позвала — прошапутала је збуњена али не више уплашена.

Лице се није померило. Пришао јој је сасвим близу. Јасно је видела дубину прозирних као језеро зелених очију и осетила упозорење у њима. 

Проговорио је сасвим тихо, не помичући усне: 

— Јеси, позвала си ме. Твој страх ме позвао. Осетљивост је врлина али је ум треба  контролисати. У човеку постоје силе добра и зла. Често се сукобљавају у сасвим неочекиваним и безазленим ситуацијама када осећања надвладају разум, када ум каже једно а осећања чине друго. Чувари осете оне које чувају и помажу у таквим тренуцима. Невидљиви су. Покажу се само када је неопходно, као ја сада теби. Поступак у тренутку може бити кобан, као ово што сада чиниш — гледао је веома благо, а сјај очију је осветљавао све око ње.

Осећала је топлину у целом телу од близине беле прилике и његових речи.

— Ти си мој Анђео Чувар — умирила се потпуно.

— Наш живот има правац али и путељке — глас је постао строжији — неки су успон а неки воде у неповрат. Сада си кренула у неповрат. Зато сам те упозоравао, али ниси слушала. Прати ме и извешћу те из шуме. Не могу те приморати да ме послушаш, немам ту моћ. Могу те само саветовати. Прати светло које видиш. Моје време је истекло — прозирна белина јој је прекрила руку. Није осетила додир. Нестао је.

На месту где је стајао остао је зелени сјај који се полако покренуо. Пратила га је са смешком и чврстом одлуком да раскине везу с Владом.

САН УПОЗОРАВА

 

Прилазим старом здању. Јесења језа ми се увлачи у кости док ледени ветар фијуче и надјачава звук звона са цркве коју не видим, а гране милују оронули зид. Лишће се лелујаво спушта на тло.

Лагана музика ме води. Мама ми је често свирала ту мелодију.

— Ово је била твоја омиљена успаванка — чујем благи глас иако је одавно прешла на другу страну.

Полако идем за звуком, улазим у полутаму ризнице пуне књига и пролазим поред полица. Све су у кожном повезу црне боје са златним словима на рикнама. Хладно је као у гробу а дуга коса ми је пуна паучине, вијори. Видим жену обучену у неки чудни трико црне боје с изразито бледим лицем и шакама. Седи заробљена у столици  и листа књигу по књигу. Чудна је, изгледа као лутка. Шта ли тражи? — помислих.

— Тражим дан у којем се мој обесни девојачки смех зарио у сузу — није ме погледала ни отворила уста а чујем је. — Дан од пре не знам колико година и у ком бивствовању се десио, кад ми се живот згрчио у песницу, скаменио груди, потамнио мисли и отворио пут у неизвесност.

— Причај ми — тихо и јасним гласом сам је замолила.

Опет не гледа у мене, не помера усне а чујем је.

— Надо не иди, остани данас. Рођендан ти је — нежне руке су ме грлиле. 

— Досадна си стара, вратићу се док дођу гости које си ти позвала. Обећавам ти. Другарица ме чека, журим — овлаш сам пољубила мајку и отишла. Села сам с Вером у ауто и јуриле смо смејући се, обесно журећи на сплав и журку с друштвом.

— Ала је живот леп. Добро си се извукла  — моја плавоока пријатељица се лудо смејала. И ја сам се смејала не слутећи да је тај дан моја судбина, моја коб. Памтим смех, музику и одједном звукове кршења, лома, неко чудно светло и буђење у болници. Бели плафон ми је дуго био једини видик. Живот ми се скупио у травку пелина. И понавља се у сваком следећем постојању, на другачији начин. Овоземаљско време овог живота ми истиче и тражим тај дан да очистим карму. Тражим га већ дуго.

— Како да очистиш карму листајући књиге?

— Наши животи су записани у овим књигама — скоро нечујно одговора.

Потпуно је мирна и усредсређена на тражење кобног датума. Не зна у ком времену се десио, тражи спорим прстима и мртвим срцем. Зна да га мора наћи да се не понови у следећем животу. Руке испод бледила коже су пуне неке чудне масе. Прелива се као вода покретањем руке док тражи безизразног лица.

Узима књигу 1412 –1658. Срце јој поскочи. Видим да се јасно помери трико на грудима. Лице се покреће. Непомична суза  заблиста. Гледа у исписан лист: 17. 03. 1576… аутомобил се сурвао у... Кобни дан кљуца у оку, у грлу, у миру лица, вртложе се мисли. Нижу се године, нижу се сви њени животи, видим јој на лицу. Погледала ме је први пут.

— Чекала сам тебе све ове године, твој рођендан. Без тебе не бих нашла — учинило ми се да се насмешила једва приметно.

— Нашла си дан? — питам је, а знам, видим на њој да јесте.

Чудно и видљиво ми се насмешила. Мирно, полако и темељито кида сваки делић пожутеле странице.

Задувао је јак ветар и звона снажније зазвонише. Вал времена је подиже. Светлуцави прах јој прекри тело које паде на под. Лист је у мирној руци и гори, тамни и претвара се у пепео.

Лежи на поду огромне просторије док јој лице полако добија природну боју. Дише а рука се покреће, на срцу је, осећа и чује. Очи јој светле а сузе радоснице лију. Осећам сваку њену мисао. У стари магацин са књигама продире снажни звук звона — за рођење, за нови живот.

Устаје, затвара књигу, враћа је на полицу и загрли ме, снажно. Не пушта ме. Утапам се у њен загрљај и топло ми је.

***

Сат упорно звони. Радни је дан. Будим се у зноју. Глава ми је пуна слика које се мешају, а не знам им значење. Вино и самоћа ме синоћ опила. Тешко устајем и идем у купатило, успут померам дан на календару на 17. 03. Заборавила сам да ми је данас рођендан — проструји мислима и блесну сан јасно као на длану.

Језа ме хвата. Враћам се у кревет. Не излазим из куће!

  

Споменка Денда Хамовић

Рођена је 23. фебруара 1955. у Мостару. Прве песме су јој објављене још у основној школи у мостарском листу Слобода, а онда настаје период писања само за своју душу. После дугог времена ћутања песме и приче су јој прво објављене у књижевном часопису Суштина поетике, а потом и у другим часописима: Звездани колодвор, Сретања, Сизиф, Сцена Црњански, новинама Српски глас из Аустралије, заједничким збиркама поезије, поетским сајтовима, порталима, зборницима, лексиконима. Члан је неколико књижевних клубова. Има објављену збирку поезије На крилима лептира (2015).

Од 1992. живи у Београду