ЧУВАР
Прикрада се ноћ.
— Не иди даље. Не иди даље — јасан
глас је опколио Милу.
Извор му није знала. Окретала се
али никога није видела. Корачала је кроз шуму са приличном нелагодношћу јер се
ноћ полако згушњавала.
— Како сам се нашла у овој ситуацији? — с љутњом је
размишљала о својој бурној вези с Владом.
Трајала је три године. Често су
путовали и посећивали живописна места у којима нису били. Био је успешан
фотограф и уз њега је заволела и научила доста о фотографији. Посебно је волела
да слика микро свет. Имали су дивних заједничких дана, али и оних које жели да
заборави.
Сада лута сама без фотоапарата, с
иглицама од његових речи у души. Жестоко су се посвађали, а често се свађају.
Он је импулсиван човек, нема кочнице кад се наљути, уобичајено је викао с пуно
псовки и увреда и бесна је изјурила из куће као и пре, више и не зна који пут.
Кад је повреди, осетљива каква је
била, бесциљно би и дуго шетала да се охлади. Знала је да је то мана али против
себе није могла. Молио је као и обично да не иде, викао за њом и био
неуобичајено нежан кад би видео њено одлучно лице, али није вредело. Јаросне
речи су је болеле, ровариле по души, одзвањале у ушима.
Како је дошла до ове шуме није
знала. Сећа се да је села у први аутобус и замишљена стигла до последње станице на крају града.
Изашла је и корачала насумице преко ливада, преко неког моста, па кроз шуму. С
њом су корачали њена осетљивост и бес.
— Зато сам и залутала, шта ће мени
ово у животу. Никад се он неће променити — разговарала је сама са собом а нешто
ледено је притискало у грудима.
Није понела ништа што би јој
помогло за повратак. Ходала је и наставила разговор с невидљивим Владом. Рекла
му је све што јој је у души јер он у
свакој свађи вређа, а она ћути и скупља у себи отров, али му никада није
у лице изговорила увреду. Само би изјурила и шетала, шетала....и онда се врати,
помире се и опет исто. Он се извини нежно с пуно љубави, обећа да се никада
више неће тако понашати, да ће о свему мирно разговарати, али се не мења. Волео
је, осећала је то и волела га је. Али,
љубав није довољна за стабилан и миран живот.
Зашла је у густиш одавно. Обузимао
је све већи страх. Чула је песму птица, хук сове, све ноћне звукове шуме, некад
тише, некад јаче а нигде куће, нигде никога. Ова свађа је била жешћа него
иједна пре и само је желела што даље отићи, да
смири узаврелу крв. У њој је
сазревала одлука да прекине везу која је толико узнемирава и поред много лепог
које јој је донела.
И тај глас! Није јој се учинило,
сигурна је. а на шта је упозорава и одакле долази?! Дрхтала је од нелагоде а
постајало јој је и хладно.
— Стани, стани, не иди даље — чула
га је поново али снажније и строго.
Укочила се. Гледала је око себе и
видела само гране пуне јесењег лишћа. Полако је закорачила и опет чула глас:
— Сада стани, стани! — заледила се
угледавши прилику која је искрсла десетак метара испред и посматрала је.
Био је то човек дуге седе косе, у
необичној белој туници, са чудним блеском у очима. Још чудније је било што је
страх јењавао од погледа у те сјајне очи, у тај извор светла у тами. Гледао је
мирно, без речи.
— Ко сте ви? — испрекиданим гласом
је питала прилику која се није мицала и упорно је гледала.
— Твој Чувар. Ти си ме позвала —
мелодичним и благо строгим тоном јој је одговорио.
— Нисам никога позвала —
прошапутала је збуњена али не више уплашена.
Лице се није померило. Пришао јој
је сасвим близу. Јасно је видела дубину прозирних као језеро зелених очију и
осетила упозорење у њима.
Проговорио је сасвим тихо, не
помичући усне:
— Јеси, позвала си ме. Твој страх
ме позвао. Осетљивост је врлина али је ум треба
контролисати. У човеку постоје силе добра и зла. Често се сукобљавају у
сасвим неочекиваним и безазленим ситуацијама када осећања надвладају разум,
када ум каже једно а осећања чине друго. Чувари осете оне које чувају и помажу у таквим тренуцима. Невидљиви су.
Покажу се само када је неопходно, као ја сада теби. Поступак у тренутку може
бити кобан, као ово што сада чиниш — гледао је веома благо, а сјај очију је
осветљавао све око ње.
Осећала је топлину у целом телу од
близине беле прилике и његових речи.
— Ти си мој Анђео Чувар — умирила
се потпуно.
— Наш живот има правац али и
путељке — глас је постао строжији — неки су успон а неки воде у неповрат. Сада
си кренула у неповрат. Зато сам те упозоравао, али ниси слушала. Прати ме и
извешћу те из шуме. Не могу те приморати да ме послушаш, немам ту моћ. Могу те
само саветовати. Прати светло које видиш. Моје време је истекло — прозирна
белина јој је прекрила руку. Није осетила додир. Нестао је.
На месту где је стајао остао је
зелени сјај који се полако покренуо. Пратила га је са смешком и чврстом одлуком
да раскине везу с Владом.
●