КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

“Довиђења, госпођице учитељице.”

“Довиђења, драга децо”, узвратила је, “до следећег сусрета.”

Час није дуго трајао, свега тридесетак минута када се један од ученика пожалио на бол у стомаку и замолио за одлагање учења нове лекције. Посумњала је у његов разлог јер се управо у том тренутку приказивала утакмица о којој су дечаци данима говорили. И за време самог часа више пута су се кришом гледали, прстићима неспретно лупкајући по нежним диркама клавира, све од радости, нервозе и нестрпљења. Када се најсмелији дечачић пожалио на изненадни бол у пределу стомаку, за тренутак је застала поред њега, са благим осмехом погледала осталу децу и без намере да осујети невешто скројен план само је главом показала у правцу врата. Осмех јој није напустио лице ни када се дружина после добијеног одобрења и напуштања стана весело растрчала улицама, узвикујући њој непознате усклике праћене навијачким повицима.

“Деца”, тихо је кроз осмех прошапутала, склонивши ноте са старог клавира, села на столицу и засвирала своју омиљену композицију од Шопена. Узаном просторијом се проширио звук првог снега, падао на фотографије из младости које су биле поређане по препуним полицама. Затворених очију стварала је предиван звук, ништа није могло да се мери са тим меканим сједињавањем клавирских дирки и прстију. То је била једина врста уживања коју је себи могла да приушти. Раније је маштала о путовањима, нека је чак до детаља испланирала да би се након њиховог осујећења посветила искључиво клавиру и часовима које је држала.

Увек је у њеном стану било доста деце. Подучавала је она и старије, али је највише волела да ради са децом и њиховим неспретним прстићима који су се временом претварали у врсне познаваоце нота и дирки. Многи њени бивши ученици су јој често слали поклоне, остављали цвеће пред вратима, слали разгледнице, а неретко је и посећивали. Посете су, међутим, трајале кратко. Након њих остајала је сама окружена тим несебичним поклонима од којих јој је срце поскакивало. Нису, ипак, дарови били довољни да њена самоћа нестане, да попуни празнину која је душу пустошила попут рушилачког торнада. Када би после часова остала сама са заостајућим звуком клавира што је ударао у зидове, ређала би крпене лутке које су јој њени ученици слали са свих крајева света. Међу њима су се налазиле и оне из Шпаније, ручно кројене, са дугим плетеницама и ромбоидним хаљинама у свим бојама. Њих је са посебном пажњом узимала у руке и скидала танак вео прашине наталожен преко порцуланско белог лица.

Звоњава телефона која је пробудила једног необично топлог децембарског јутра била је увод у кратку посету једног брачног пара са дететом. Најавили су свој долазак за касно после подне, рекавши да се неће дуго задржати зато што имају заказан пријем код високог државног функционера. Док би сви остали људи покушали да дођу до информације о коме се ради, колико је утицајна та особа, учитељица је након договореног сусрета са новим ђаком и његовим родитељима лагано спустила слушалицу и без много размишљања о том разговору кренула ка кухињи по свеж чај од камилице. Летимице је погледала кроз прозор, изразивши дубоко разочарање призором који је угледала.

Нема снега, уздахнула је.

Са том мисли у глави провела је највећи део дана. Сетила се оних хладних зима када су руке жуделе за топлином старог шпорета а ниједан капут није био довољно топао да загреје озебло тело. Улице су данима биле непроходне али су биле пуне разигране деце која су на санкама јуришала стазама и сударала се са насмејаним, промрзлим пешацима. Увече би се у шпорету пекао кромпир, грејала ракија и уз приче о томе како се неспретни поштар опет заглавио у снегу са хрпом неиспоручених честитки и писама, пролазили су сати тих најслађих друговања. Са том мисли је зашла у своју четрдесет и другу годину живота, никад не успевши да се ослободи мириса тих вечери и звука пуцкетања буковог дрвета у шпорету.

Већ је прошло пет сати а њених гостију није било. Таман када се запитала да ли ће уопште доћи, зачула се дуга звоњава на вратима. Пребацивши шал преко рамена, више из навике него из потребе, љубазно је отворила улазна врата. На прагу је стајао младић од петнаест, шеснаест година, а иза њега су се стајали његови родитељи.

“Новаковићи, драго нам је”, представио се господин.

“Задовољство је моје”, узвратила је, показујући руком у правцу собе.

Прво што је запазила јесте да су јако лепо одевени. Младић је носио браон одело, а по изразу његовог лица могла је јасно да уочи  незадовољство том одевном комбинацијом. Његов отац, старији господин од неких шездесетак година, био је у тамном сивом оделу са црном краватом, док је мајка носила црвену хаљину са брошем у облику цвета. Пар је гледао или на сат, или се нервозно окретао око себе.

“Ово је Немања”, рекла је госпођа. “За почетак ћете радити са њим сат времена дневно, а касније зависно од његовог напретка.”

“Поштено”, изустила је учитељица.

Младић је безвољно ушао у собу која је мирисала на чај, све време прелазећи кажипрстом преко огромног телефона.

“Доћи ћемо по њега чим се заврши пријем”, већ у одласку је довикивала лепо одевена госпођа. “Немања, сине, пази на часу.”

“Аха”, промрмљао је младић, и даље не одвајајући поглед са те чудовишне направе.

“Изволи, удобно се смести па да лагано кренемо са нашим првим часом. Јеси ли икада покушавао да свираш на клавиру?”, упитала је.

“Не”, погнуте главе кратко је рекао младић.  

“Добро, почећемо од пар основних ствари. Не би требало да ти буде тешко да савладаш уводну лекцију, личиш ми на паметног младића”, кроз неуверљив осмех је покушала да започне разговор. “Видиш, учење нота је као када човек учи да чита. Једино што је важно за свирање клавира јесте прочитати ноту а затим је пронаћи на клавијатури. Најлакши за свирање су италијански шлагери, али о томе ћемо неки други пут. Сада је битно…” Ту Немања отреснито одмахну руком, остави телефон поред клавира и погледом који је вирио испод мало дуже косе пресече њену реченицу.

“Да се разумемо, учитељице. Ја сам овде само из једног разлога, иначе ми никада не би пало на памет да своје најлепше године проведем свирајући Моцарта или оног другог, како се зваше… Бетовена. Моји родитељи желе да им син буде попут деце амбасадора са којима се они друже, да трчкарам по пријемима разних новопечених богаташа како би се они хвалили сином који без грешке свира композиције силних напаћених музичара. Очајнички желе да се уклопе у свет снобова. Тако да, предлажем, седећу овде са вама свакога дана, нећемо ништа учити јер не желим да будем део њихове игре. А уосталом, не волим клавир. Клавир је ствар прошлости.”