ГАЛЕБ
И откуд сада Ви?
Диван сте морнар,
али помало дрско машете са те лађе
док ја и даље не знам одлазите ли
или долазите...
И како сте уопште допловили довде
по мртвом мору мојих прегажених снова?
Јесам ли Вас ја звала
или сте пратили птицу којој су украли песму
и коју нахраним мрвама себе
када ми без гласа слети на длан?
Да ли се познају галеб Ваших мора
и птица моје равнице,
па сте ме тако пронашли?
Диван сте морнар, драги господине,
али куда пловите?
Машете, а ја и даље не знам
одлазите ли или долазите...
Лепршаво се надам да ћете спустити једра
своје уморне лађе
и застати на доку чежње.
Одавно на коралном гребену
овог мртвог мора ни један талас
није изронио,
овде ветрови не дувају
и птицама су украли песму.
Којим боговима да се молим
и колику жртву да им принесем
да стане ово мало ветра,
да спустите једра
и усидрите своја лутања,
јер...
диван сте морнар на тој лађи,
драги господине,
и Вашем галебу нису украли песму.
●
ВРИСАК ПРИПАДАЊА
Драги мој господине,
како је лако чекати Вас
и бити захвалан киши
што данас ништа друго нећу моћи
осим да мислим
на мокре улице и
неке кораке далеко одавде.
Jа знам да сан о срећи није срећа,
али немојте ми замерити
што врло често танким прстима мисли
свратим да дотакнем
вашу замишљеност.
Јуче сам Вас чекала дуго.
О, да, ја сам била она сенка
под хладом бреста у Дринчићевој.
Како сте ме препознали?
Било је тешко чекати Вас првог дана чекања.
Данас је све лако!
Чекам без наде да ћете стварно доћи,
чекам без очекивања,
без себичне жеље да чекано дочекам.
Смислила сам безброј разлога
и још толико оправдања зашто Вас нема.
Можда сте отпутовали,
можда спавате,
или пловите Егејским морем...
И немам проблем са сумњом да
можда испијате кафу уз прозор
с погледом на Дунав,
са једном Инес,
Барбаром,
Лауром или
неком другом лирском дамом...
Зашто бих веровала сумњи
која је ту да сумња и
шаљу је ветрови прошлости
која није научила да верује.
Данас је тако лако испунити недосањано
неком замишљеном шетњом
далеко од сваког булевара.
Мислећи о Вама,
често се питам да ли ћу чежњом,
коју сте случајно оставили
оне ноћи када смо се срели
под лирским небом покисле равнице,
успети да Вас дозовем...
Врисне понекад у мени
безобразна потреба за припадањем,
па се питам да ли ће
ови наши универзуми
заиста остати глуви,
да ли се заиста нећемо,
пловећи свако у своју луку,
срести и дотаћи...
| ●
УДАХ
Колико пута смо се дотакли тражећи се у истом мраку,
толико пута сам те удахнула,
задржала дах
и ушушканог сместила у онај део себе
до којег само ти знаш.
Покривала те слојевима тескобе,
и данима у којима смо ходали на рукама,
мирисали на вино
и срећу, ваљда...
Слушала бих како дишеш и волела те у истом ритму,
да те не пробудим, да трајеш...
А знала сам да је неко други
остао да бере купине на сунцу
и није ми сметало...
Знала сам да те узалуд пресвлачим у осмех,
и да ћеш престати да сањаш с првим петловима.
Да ћу те испратити као добра жена,
као љубавница навикнута на чекање.
И скупила бих се у своје ништа,
у онај део себе у који залуташ
док тумарамо по истом мраку.
Удисала бих трагове снова,
твојих и мојих...
И тражила те поново,
под истим небом,
у оном малом делу универзума
у којем се,
бежећи пред истим гоничима,
ипак дотакнемо...
Неко други остао је да бере купине на сунцу,
а ти и ја смо научили
да сањамо...
●
ЗАЛУТАЛЕ ДУШЕ
Понизно,
пред питањима истрошеног тела,
пред одговорима
којима су одузели моћ говора,
пред собом једнако немом
и без гласа,
огрћем још једну ноћ
преко рубова
твојих даљина.
Кораком месечара,
пратим те у ритму
сањара који је остао без снова.
Још један покушај
необичне душе
да побегне од усамљеничке
мисли о могућности
да срећа постоји.
На истом путу,
између неба и земље,
са истим ожиљком Каина
и истом замком љубави,
која нам се
обесцењенима кези
и не пристаје да буде упрљана
речима,
мимоишли смо се
унапред знајући
да се исти дарови никада
не нуде два пута.
И онда,
тек тако,
као камен,
спустили су се
низ гола рамена
погледи залуталих душа,
које су се,
без додира,
спотакле
и остале саме
између недодирљивих звезда
у најгушћој окружености
О ПЕСНИКИЊИ
Аница Гарић
Рођена је 19. јуна 1974. године у Српској Црњи.
Године 2003. њено око постаје сунцолико како би могло да види Сунце
– своју Марију.
Ради као управник Народне
библиотеке у Српској Црњи и ужива у послу којим се бави.
Члан је Удружења књижевника
Војводине.
|
