Критика, без обзира на то да ли се ради о књижевности за дјецу или одрасле, да ли се ради о поезији, причи или неком другом књижевном роду, нерадо се упушта у теоретске расправе, јер када је умјетност у питању погледи су врло различити, ту готово да вриједи она народна : – Колико људи, толико укуса! Међутим, како у свим струкама, као у свим научним гранама и дисциплинама, тако и у теорији умјетности морају вриједити нека начелна правила. Поезија за дјецу не може бити изузетак! Наравно, исти се захтјеви постављају и пред поезију за одрасле! Пред умјетност уопће! Пред сликарство, музику, кипарство, грађевинарство, пред сваку врсту људског стваралаштва, на било који облик човјечије духовне активности. Сви ови елементи проматрања нису примјењиви на све гране стварања, овдје се проматра, као полазни предмет осматрања и анализе, поезија за дјецу, али би ово промишљање могло послужити као некакав еластични оквир за погледе и на остале умјетничко-естетске приступе свему оном што човјек ствара било као употребну вриједност, у смислу егзистенцијалног кориштења, било као предмет духовног уживања.

Миодраг Рогић
- графика -

Чини се да би ипак најбољи књижевници могли на том плану више дати, да би њихова искуства на том подручју могла бити драгоцјенија од било чијих других. Они нису само добро савладали сваки своју теорију, они су кроз праксу усавршавали своје знање, њихова знаност на том плану је провјерена у стваралачком животу. То је оно најдрагоцјеније. Некад, давно забиљежио сам дванаест елемената за естетско просуђивање пјесме за дјецу. Касније сам закључио да се кроз те елементе не може сагледати сва комплексна љепота поезије. Запажања и спознаје су се шириле, па се и број елемената за процјену умјетничко естетске вриједности непрестано ширио. На крају је тај број нарастао на 33. То није коначан број, комплексност тог проблема још је сложенија, тај број мјерила ће се асимптотски повећавати, према неком коначном броју. . Ту се морало стати да би се анализирало свако од тих сочива с којим треба вршити истраживање и тражити љепоту поезије за дјецу.

Неки од тих критерија, наоко, су веома блиски. Тако на примјер Поетичност и Лиричност личе једно на друго, као једнојајчани близнаци, многи критичар и читалац ће их поистовјећивати, али онај ко има довољну осјетљивост за финоћу, ко је суптилан до крајности, као музичар који разликује финоћу тона не само по гласности него и по боји и неким додатним елементина његовог проматрања, као сликар који налази додатне нијансе за израз свог погледа на боју, коју није нашла ни природа нити су их открили ранији сликарски генији, такав критичар и читалац, наћи ће разлике између поетичности и лиричности. Слично је са Прилагођености дјеци и Комуникативности. Текст, стих, може бити прилагођен дјетету да га оно може разумјети и усвојити. О разлици између ова два термина, елемента, можда би требали да се позабаве педагози, психолози, методичари и остали стручњаци, који су склони поезији, којима је струка везана за одгој и образовање, они који преферирају да тај посао иде кроз забаву, што је у данашњем високоразвијеном друштву, једини прихватљив начин преношења знања у школама. Указала се потреба да се утврди редослијед по важности, иако он нема никакво научно упорише. Веома га је тешко на разуман начин утврдити и образложити на увјерљив начин, научном методологијом, па се овај есеј неће, строго гледајући, ни бавити тим проблемом. То ће бити остављено онима којима је наука блиска, а овдје ће само угрубо бити набројани и бројем означени полазни критерији, без амбиције да тај број буде приједлог, који дефинира редослијед важности. Тако се, на примјер, Откаченост нашла тек на 31. мјесту иако је она, можда, гледано по времену настајања, најмлађа и зато то мјесто и заузима, али по естетској важности ствари су друкчије.

Емоционалност је на првом мјесту, то је најлакше оправдати! Емоција је измислила пјесму, набујала осјећајност која није налазила начина да се изрази прозаичним говором прибјегла је профињавању прозе, преточила је прозу у пјесму, па није јој ни то било довољно, прелила се и преко тих баријера па је човјек запјевао још у она давна времена када није знао ни говорити како треба, него је неартикулирано муцао, настојећи да га најприје чује вољена женка којој се удвара. Емоционалност је присутна и код животиња, код њих је чак јача него код човјека, да је не могу контролирати. Код човјека је она донекле, развојем мозга и разума, стављена под какав-такав надзор, али је у умјетности изразито доминантна.

Не значи да су ови атрибути, осим емоционалности, овдје наведени у претходном дијелу текста, најважнији, они су насумице изабрани да се нешто каже о њима. Могли су то бити и било који други. Покушајмо ипак сврстати их по неком редослиједу вриједности. Под број један ставимо емоционалност, а најважнију – памет под број тридесет три. С разлогом! Остале сваки читатељ може стављати гдје хоће и жели, овисно о свом нахођењу, опредјељењу, схваћању естетском осјећају и памети:

1. емоционалност, 2. логичност, 3. сликовитост, 4. маштовитост, 5. дубина инспирације, 6. богатство језика, 7. свјежина израза, 8. музикалност, 9. домишљатост (проницљивост), 10. заиграност, 11. образованост и знање, 12. поетичност, 13. лиричност, 14. колористичност, 15. топлина, 16. хумор, 17. тематска разноврсност, 18. краткоћа, 19. збијеност израза (концизност), 20. ненаметљива едукација, 21. естетски пјеснички украси, 22. наративност, 23. прилагођеност дјеци, 24. комуникативност с дјецом, 25. квалитет римованог стиха, 26. ефектност завршетка пјесме, 27. изражајност доживљаја, 28. графика пјесме, 29. поистовјећивање пјесника и дјетета, 30. сочност, 31. откаченост, 32. читање и начитаност, 33. памет.