Стеван M. Луковић је рођен 1877. године у Чачку. Био је песник у време кад је српска
поезија почела да се ослобађа романтизма, творац је изванредно мелодичне лирике
која подсећа на Верлена. Умро је веома млад, 1902 године у Београду, и није успео
да да сасвим развије свој изразити песнички таленат. Написао мало, свега двадесет девет, а објављивао их још мање, уверен да му песме нису добиле коначан
облик. Тек после смрти објављена му је поетска збирка „ПЕСМЕ“.
Јован Скерлић („Историја нове српске књижевности“) о
Луковићу је написао:
„Занимљива и лепа књижевна појава била је поезија рано
преминулога Стевана Луковића (1877. до 1902). Он је почео писати половином деведесетих
година, али то су били обични ђачки покушаји без вредности. Осетивши шта све треба
знати па моћи писати, он се дао на проучавање француских песника, нарочито Алфреда
де Мисеа и Пола Верлена. Не публикујући своје стихове, уверен да још нису како треба,
он је оставио за собом известан број недовршених песама, које су његови пријатељи
издали у Београду 1903. године (Песме Стевана М. Луковића).
Те малобројне, још недовршене, песме показују велики
и оригиналан песнички таленат. Песничка природа у најбољем смислу речи, фина душа
и отмен дух, Луковић је и формом и садржином доносио нешто ново у српску поезију.
Он је песник "чезнућа и снова", неодређене туге и дискретне меланхолије,
нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести. Његов елегичан и лиричан стих
је музикалан и у неколико песама постигнути су велики музички ефекти. Неколико његових
песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске
поезије.“
|
У ПОЗНИ ЧАС
ДАНА
Мир је крај мене; сетно вече стиже,
Мирисно вече чезнућа и снова;
Сањиво покој над равни се диже
Ко мирис благи са пољских цветова.
И опет вече...
Чини ми се давно,
Предавно ја сам преживео њега,
Некад и негде, у прадоба тавно
Споменом што ме узбуђује свега, -
Некад и негде... Ко би знао како?!
Ко у сну тајном, далеко... далеко,
У сну од кога остало је тако
Једино мрачно подсећање неко
На тавне слике из времена давни',
На нешто сетно, сано, из давнине,
Што тихо пусте задахњује равни
И глухе часе вечерње тишине...
И тада, докле спи раван без крета,
Маглени вео даљна брда скрива,
Мирише силно мирис пољског цвета,
С вечери што се мирним пољем слива,
Тада у мени шапутање неко -
Наговест мрачна незнаних гласова -
Навија тихо и понавља меко
Санану песму чезнућа и снова.
Тада, у сутон,
изван тишме света,
Душа се моја отвара и снива,
И снови с' дижу као мирис цвета
С вечери што се мирним пољем слива.
|
| ¤
* * *
Суро небо ниско ћути,
Мре јесењи мутни дан,
И листови шуште жути –
Пусти земља... Тужни пути
Што их граком прати вран.
Само, гдено тешка сета
Тишти круга драги збир,
Где мирише туга света
И босиљак тужни цвета
И побожни влада мир;
Само... само, после дана
С хуком што су прошли ту,
Где јесења лежи слана,
Сухо сипа лишће с грана
И болане чежње мру –
Тужно гледам, срце моје,
Гробни покој око нас;
Мину холуј куте твоје –
Пригрливши боле своје
Смерно слушам душе глас. |
¤
ОЈ, СТАНИ, ПЕВЧЕ
Ој, стани, певче, не цепај груди,
Не мори душу, не зледи ране;
Прошлости миле славу не буди,
Не певај понос и сретне дане!
Твоја је љубав искрена, жарка;
Душа је твоја нежна и чиста —
Ал’ око сузи кад певаш Марка,
И када прошлост сјајна заблиста.
Јер док са струна песма се вија,
Из прошлих дана узор да створи;
Ја гледам пустош која нас свија,
Невољу, беду која нас мори.
Та ми им славу хвалит умемо
И добро њино уздизат свако —
А да л' се сами подичит смемо
Да добра многа створисмо тако?!
Ој, стани, певче, старино седа,
Страшне су слутње препуне груди,
Тужне су слике што око гледа,
У беди својој слаби су људи!
|
¤
САЊАМ ТЕ
Сањам те... Сањам крај далеки
У миру и самоћи,
Спокојно пада сутон меки
Питоме летње ноћи.
Тишина нема, тиха, сетна
У бескрај дугих равни,
Далеко докле поља цветна
Повија венац тавни.
Држим ти руку белу, меку,
Благо се смешиш на ме,
У миру и спокојству теку
Часови среће саме.
Очице влажне твоје нежно
У очи моје гледе,
Љубим ти, љубим грло снежно
И образе ти бледе,
Бесмртни живот дише сано
И покојем се слива,
Отиче тихо и свечáно,
А душа лебди... снива.
|
|
