Некада давно у далеком краљевству,
живела је принцеза Аурора. Била је најлепша девојка у целом краљевству, висока
и витке грађе, имала је дугу таласасту косу светло плаве боје, готово пепељасте
и плаве очи попут најлепших сафира. Поседовала је и необичан дар, имала је дар
да кроз визије види будућност и непроцењив дар да користи магију, јер је попут
мајке и баке потицала из породице моћних чаробница. Једног дана је имала визију
да ће љубав бити њено проклетство, међутим, ни она није могла да избегне своју
судбину као ни било ко други. Заљубила се у принца из суседног краљевства, али
је он изабрао другу девојку за своју невесту. Разочарање и љубомора су били
прејаки за крхку Аурору. Њено сломљено срце је пробудило мрачну страну њене
душе и мрачна магија је победила доброту у њој. Док је плакала због разочарања
прве љубави, њене сузе, како су клизиле низ образе, претварале су се у лед,
који је падао на под и мало по мало ледио тло. Убрзо је цело краљевство
претворила у краљевство леда, јер како је њен бес растао у њој тако се ледени
талас брже ширио око ње. Поданике је претворила у ледене статуе, које нису
могле да је оставе или разочарају. Од тог дана, сваке ноћи када је био пун
месец, излазила је на балкон највише куле свог замка од леда, и песмом и гласом
попут морске сирене дозивала мушкарце у своје краљевство и претварала их у
ледене статуе. То је била њена освета за неузвраћену љубав.
* * *
Секретарица је покуцала и отворила
врата канцеларије.
— Професоре Валас, госпођица
Мартен је дошла.
— Одмах је уведите — рекао је
секретарици, а затим се обратио својој гошћи. — Алина, драго ми је да си дошла
чим сам те позвао. Седи, молим те.
— Професоре, звучало је веома
хитно — одговорила је.
— Нећеш поверовати какво
сензационално откриће се одиграло пре два дана — Џејмс Валас је био археолог и
професор на факултету.
— Једва чекам да чујем — Алина је
била искрено заинтересована.
— Ти си била мој најбољи студент,
тако да сам одлучио да ти поверим један специјалан задатак, али прво да ти
испричам о чему се ради. Већ месец дана радимо на ископинама једног замка —
отворио је фасциклу која је била на његовом радном столу и извадио двадесетак
фотографија. Одабрао је десетак и дао Алини. На њима су фотографисане ископине.
— Открили смо нешто сензационално
у подземним просторијама замка. Ради се о подрумима у више нивоа у којима се
налазе и средњевековне тамнице — додао је остатак фотографија Алини. — Пронашли
смо леш у једној од тамница.
Алина је одложила фотографије
ископина и узела фотографије тамнице. На њима је био фотографисан леш. Прва
фотографија је осим костура обухватала и тамницу. Наредне две су показивале
грудни кош у крупном плану.
— То су убодне ране? – упитала је.
— Да, специјалиста судске медицине
је потврдио да има најмање пет убодних рана ловачким ножем, оставиле су траг на
ребрима — објаснио је.
— Убиство из мржње. Некога мораш
јако мрзети да би га тако брутално убио. Убости некога ножем барем пет пута…
окрутан начин да се умре.
— Погледај преостале две
фотографије — Џејмс Валас је са задовољством гледао израз шока на Алинином
лицу.
— Аурора! Невероватно!
— Какво откриће, зар не?
— Знам ко је жртва.
— Стварно? – сада је Џејмс био
шокиран.
— А где је Аурора?
— Знао сам да ћеш желети да је
видиш. Извадио сам је из сефа — отворио је фиоку и извадио пљоснату кутију
правоугаоног облика и дао је Алини. Отворила ју је и на црном баршуну угледала
огрлицу. Четири златне траке су биле испреплетене у ланац, две украшене сафирима
и две смарагдима. Централни део огрлице је заузимао дијамант у облику сузе
величине 4 cm.
— Дијамант Аурора. Невероватан је. Изузетно редак. Погледај његову
унутрашњост, прелива се из зелене у плаву, попут поларне светлости. Добио је
име по Аурори Бореалис и принцези
Аурори из бајке. Огрлицу је направио јувелир Филип Ламар 1643. године. Име је
дао због необичне боје, и зато што га је његов облик подсећао на Аурорине сузе.
Његова супруга га је наговарала да дијаманту промени име, тврдила је да је
несрећа да дâ име по принцези Аурори. Дијамант, односно огрлица је нестала
1801. године. Од тада јој се губи сваки траг.
— Рекла си да знаш ко је жртва —
подсетио ју је.
—Да. Могу са највећом сигурношћу
да тврдим да је убијена жена Симона Ривера. Нестала је 1801.
— Одувек си волела да ловиш мистерије. Знао сам да ће те
огрлица занимати — Алину Мартен је сматрао својим најбољим студентом управо
због страсти и преданости коју је поседовала када се радило о уметности и
историји.
— Шта намераваш да урадиш са њом?
– вратила му је кутију са огрлицом.
— Поклонићу је музеју. Сви треба
да буду у могућности да се диве Аурори.
Знам све о дијаманту, али не и о тој сиротој убијеној жени.
— Симона Ривера. То је веома
трагична прича, која је управо добила свој епилог. Симона је имала само
двадесет и три године када је нестала. Одрасла је дружећи се са синовима грофа
Бенета, Данијелом и Емилом Бенетом. На несрећу, оба брата су се заљубила у исту
жену, а она је одабрала старијег, Данијела. Удала се и родила сина. Прича се да
је након неког времена ипак открила да више воли Емила, те је напустила мужа и
дете и побегла са Емилом. Данијел није поднео њену издају и почео је да пије. Годину ^^