http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                15 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Аурора | Сенада  Мешковић
(Приче о Алини Мартен)



Некада давно у далеком краљевству, живела је принцеза Аурора. Била је најлепша девојка у целом краљевству, висока и витке грађе, имала је дугу таласасту косу светло плаве боје, готово пепељасте и плаве очи попут најлепших сафира. Поседовала је и необичан дар, имала је дар да кроз визије види будућност и непроцењив дар да користи магију, јер је попут мајке и баке потицала из породице моћних чаробница. Једног дана је имала визију да ће љубав бити њено проклетство, међутим, ни она није могла да избегне своју судбину као ни било ко други. Заљубила се у принца из суседног краљевства, али је он изабрао другу девојку за своју невесту. Разочарање и љубомора су били прејаки за крхку Аурору. Њено сломљено срце је пробудило мрачну страну њене душе и мрачна магија је победила доброту у њој. Док је плакала због разочарања прве љубави, њене сузе, како су клизиле низ образе, претварале су се у лед, који је падао на под и мало по мало ледио тло. Убрзо је цело краљевство претворила у краљевство леда, јер како је њен бес растао у њој тако се ледени талас брже ширио око ње. Поданике је претворила у ледене статуе, које нису могле да је оставе или разочарају. Од тог дана, сваке ноћи када је био пун месец, излазила је на балкон највише куле свог замка од леда, и песмом и гласом попут морске сирене дозивала мушкарце у своје краљевство и претварала их у ледене статуе. То је била њена освета за неузвраћену љубав.


* * *

Секретарица је покуцала и отворила врата канцеларије.

— Професоре Валас, госпођица Мартен је дошла.

— Одмах је уведите — рекао је секретарици, а затим се обратио својој гошћи. — Алина, драго ми је да си дошла чим сам те позвао. Седи, молим те.

— Професоре, звучало је веома хитно — одговорила је.

— Нећеш поверовати какво сензационално откриће се одиграло пре два дана — Џејмс Валас је био археолог и професор на факултету.

— Једва чекам да чујем — Алина је била искрено заинтересована.

— Ти си била мој најбољи студент, тако да сам одлучио да ти поверим један специјалан задатак, али прво да ти испричам о чему се ради. Већ месец дана радимо на ископинама једног замка — отворио је фасциклу која је била на његовом радном столу и извадио двадесетак фотографија. Одабрао је десетак и дао Алини. На њима су фотографисане ископине.

— Открили смо нешто сензационално у подземним просторијама замка. Ради се о подрумима у више нивоа у којима се налазе и средњевековне тамнице — додао је остатак фотографија Алини. — Пронашли смо леш у једној од тамница.

Алина је одложила фотографије ископина и узела фотографије тамнице. На њима је био фотографисан леш. Прва фотографија је осим костура обухватала и тамницу. Наредне две су показивале грудни кош у крупном плану.

— То су убодне ране? – упитала је.

— Да, специјалиста судске медицине је потврдио да има најмање пет убодних рана ловачким ножем, оставиле су траг на ребрима — објаснио је.

— Убиство из мржње. Некога мораш јако мрзети да би га тако брутално убио. Убости некога ножем барем пет пута… окрутан начин да се умре.

— Погледај преостале две фотографије — Џејмс Валас је са задовољством гледао израз шока на Алинином лицу.

— Аурора! Невероватно!

— Какво откриће, зар не?

— Знам ко је жртва.

— Стварно? – сада је Џејмс био шокиран.

— А где је Аурора?

— Знао сам да ћеш желети да је видиш. Извадио сам је из сефа — отворио је фиоку и извадио пљоснату кутију правоугаоног облика и дао је Алини. Отворила ју је и на црном баршуну угледала огрлицу. Четири златне траке су биле испреплетене у ланац, две украшене сафирима и две смарагдима. Централни део огрлице је заузимао дијамант у облику сузе величине 4 cm.

— Дијамант Аурора. Невероватан је. Изузетно редак. Погледај његову унутрашњост, прелива се из зелене у плаву, попут поларне светлости. Добио је име по Аурори Бореалис и принцези Аурори из бајке. Огрлицу је направио јувелир Филип Ламар 1643. године. Име је дао због необичне боје, и зато што га је његов облик подсећао на Аурорине сузе. Његова супруга га је наговарала да дијаманту промени име, тврдила је да је несрећа да дâ име по принцези Аурори. Дијамант, односно огрлица је нестала 1801. године. Од тада јој се губи сваки траг.

— Рекла си да знаш ко је жртва — подсетио ју је.

—Да. Могу са највећом сигурношћу да тврдим да је убијена жена Симона Ривера. Нестала је 1801.

— Одувек си волела да ловиш мистерије. Знао сам да ће те огрлица занимати — Алину Мартен је сматрао својим најбољим студентом управо због страсти и преданости коју је поседовала када се радило о уметности и историји.

— Шта намераваш да урадиш са њом? – вратила му је кутију са огрлицом.

— Поклонићу је музеју. Сви треба да буду у могућности да се диве Аурори. Знам све о дијаманту, али не и о тој сиротој убијеној жени.

— Симона Ривера. То је веома трагична прича, која је управо добила свој епилог. Симона је имала само двадесет и три године када је нестала. Одрасла је дружећи се са синовима грофа Бенета, Данијелом и Емилом Бенетом. На несрећу, оба брата су се заљубила у исту жену, а она је одабрала старијег, Данијела. Удала се и родила сина. Прича се да је након неког времена ипак открила да више воли Емила, те је напустила мужа и дете и побегла са Емилом. Данијел није поднео њену издају и почео је да пије. Годину   ^^

дана касније, на годишњицу од када је Симона побегла, запалио је замак. Он је погинуо, а дадиља је успела да спаси дете. Неких десетак година касније Емил се вратио из иностранства, али нико никада више није чуо ни реч о Симони. Нестала је без трага. Сада знамо истину, она никада није напустила замак. Убијена је 1801. а замак је запаљен и изгорео до темеља 1802. године. Ову огрлицу је Данијел Бенет поклонио Симони Ривери као венчани дар. Носила ју је на балу, оне ноћи када је наводно побегла са Емилом Бенетом.

— Поседујеш потребну страст и савршена си особа за задатак који желим да ти поверим.

— О чему се ради? – упитала је заинтересовано.

— Желим да напишеш научни рад о дијаманту  Аурора. Нико тај задатак неће обавити боље од тебе.

— Хвала, професоре. Биће ми част да напишем историјат овог дијаманта. Биће огромна част оживети легенду о дијаманту који је био изгубљен 216 година. Заиста невероватно откриће.

— Знао сам да могу да рачунам на тебе, Алина.


* * *

У замку породице Бенет је био приређен бал под маскама у част рођења Данијеловог и Симониног сина. На балу је било присутно преко две стотине званица. Ближила се поноћ када је један од слугу донео поруку Данијелу Бенету да изађе у врт. Када је отишао у врт, угледао је Симону како се љуби са његовим братом, стајао је непомично у шоку гледајући како се искрадају до Емилове кочије и како одлазе.

Међутим, Данијел је видео оно што је Емил желео да његов брат види, пажљиво планирану представу. Када се кочија удаљила од замка, Емил је наредио кочијашу да се заустави, да му испрегне коња, те се он вратио назад у замак. У кочији није била Симона, него нека друга жена која је носила исту маску и одећу као Симона. Емил се вратио у замак и кришом сишао у подрум. Спиралне степенице су водиле до тамница које су се налазиле испод подрума. У једној од тамница је била Симона, и даље обучена у балску хаљину од краљевски плаве свиле украшену белом чипком на крајевима рукава око ручних зглобова и око деколтеа, имала је маску прекривену тамноплавим сатеном, по којем су златном бојом биле насликане руже и украшену златним и црним перима, а око врата је имала огрлицу са дијамантом Аурора. Њена плава коса је била покупљена у раскошну пунђу украшену шналама са сафирима и бисерима.

— Емилe, преклињем те, пусти ме — говорила је док су је сузе гушиле, а прстима је очајнички стезала хладне и прљаве решетке тамнице. — Молим те, не остављај ме овде саму. Плашим се. Не желим да умрем овде. Пусти ме…

— Сама си крива за своју судбину, Симона. Изабрала си Данијела. Могла си бити срећна да си изабрала да се удаш за мене. Заборавила си да мене нико не одбија! Мене нико не оставља! Издала си ме, Симона, и сада ћеш платити. Скупо ћеш платити своју грешку! — Емил је изгледао као да га је запосео ђаво, његов бес је био неизмеран.

— Молим те, Емил. Оставићу Данијела, ако је то оно што желиш. Поћићу са тобом било где. Само ме не остављај да умрем овде сама. Смилуј се. Плашим се…— преклињала га је.

— Симона, твој грех не може бити опроштен! Никада ти нећу опростити! Ипак, показаћу мало милости. Нећу те оставити да полако умиреш у тој тамници — Емил је отворио врата тамнице и ушао унутра. Извадио је ловачки нож и зарио оштрицу Симони у стомак. Вриснула је од бола.

— Сада ћеш да осетиш колико издаја боли — поново је зарио оштрицу између њених ребара. Поново. И поново.  Крв је почела да излази из њених уста. Престала је да се опире. Њено срце је престало да куца. Држао је њено беживотно тело.

— Видиш, Симона? Ипак ћу показати милост, нећу те оставити да полако умиреш од глади у тамници или од страха од пацова. Умем да будем милосрдан — пустио је да њено тело падне на прљави под на коме се већ налазила локва крви.

Изашао је из тамнице и закључао је. Искрао се из замка, побегао. Укрцао се на први брод и отпловио преко океана. Није се врећао десетак година из страха да не буде обешен за убиство. Када се коначно вратио, замак је био разрушен, а докази злочина заувек затрпани испод рушевина. Коначно је био безбедан. Његова тајна је остала сакривена наредних 216 година.





О СПИСАТЕЉИЦИ

  

  

Сенада Мешковић

Рођена је 1989. године у Суботици, дипломирала право 2012. године, писањем као хобијем се бави од четвртог разреда основне школе, и још од основне школе највећа жеља јој је да буде писац. Воли књижевност, историју, архитектуру, историју уметности и шпански језик.

Пише романе и кратке приче у нади да ће једног дана објавити књигу, и учествује на књижевним конкурсима.

Први рад јој је објављен 2007. у Годишњаку поводом 100 година средње Економске школе Боса Милићевић у Суботици.

Живи у Суботици.