http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  2 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Књижевна студија
Поетика и аутопоетика





Пише: проф. др Слађана Миленковић




Књижевност посматрана као уметност користи језик као средство да би створила уметничка дела или нове мале светове. Зато су научници ову уметност дефинисали као уметност речи. Убрајају је у временске уметности јер је за спознавање дела потребно време. Литература, лепа књижевност подразумева дела за ширу читалачку публику.

Наука о књижевности може да се посматра једним делом као поетика. Термин поетика је први употребио Аристотел, а данас је тај термин усвојен у већини савремених језика као стручан термин науке о књижевности.

Роман Ингарден под поетиком подразумева уже подручје науке о књижевности, односно све адекватно образложене резултате који се односе на књижевно дело без обзира на аспект са којег је оно разматрано, као и методу и сазнајна средства примењивана за добијање спознаје о њему.[1] По њему поетика има уже поље деловања од науке о књижевности и бави се само делима књижевне уметности, као грана науке. Поетику слично схвата и Пол Валери, сматрајући да поетика није скуп правила него само интелектуална активност[2] чија су последица дела. Дакле, види је као процес и то процес језика који је по Валерију прави предмет књижевне уметности.

Руски формалисти су изједначили појам поетика са појмом теорије књижевности. Доказ за то је наслов најпопуларнијег дела Бориса Томашевског Теорија књижевности или у поднаслову Поетика. Изједначавање заступа и Роман Јакобсон, Ако наука о књижевности жели да постане наука, она мора признати књижевни поступак за свог јединог јунака.[3] Ролан Барт поетику види као изучавање структуре књижевног дела.

Анте Стамаћ поетику дефинише преко опозиционих парова као унутрашњу и спољашњу.[4] Унутрашња је иманентна, а спољашња трансцендентна и нормативна. Разликовао их је и по предмету проучавања, као општу или макропоетику и посебну или микропоетику која проучава посебна књижевна дела.[5] Нортроп Фрај у својој Анатомији критике изједначава сопствено са Аристотеловом дефиницијом поетике јер постоји потпуно разумљива структура достижна знања о пјесништву, које знање није само пјесништво нити доживљај пјесништва него поетика.[6] Поделу поетике на иманентну и трансцедентну прихватио је и Новица Петковић, бавећи се иманентном коју назива и теоријском видећи је као инхерентну делу.[7]

У науци о књижевности да би означили пишчеве поетске ставове, користе се термини: аутопоетика, аутометатекстуалност, песничка самосвест, аутореференцијалност. Једино књижевно дело може себе поетички да одреди. Аутопоетика је термин израстао из термина поетика и иманентна поетика.

Аутопоетику као слој у књижевном делу дефинисао је Игор Перишић видећи је још као карактеристику постмодернистичке књижевности тј. њено доминантно обележје којим се на нов начин проблематизује и природа текста и природа света о којем текст говори.[8] Аутопоетика је присутна у делу у којем је иманентна поетика изузетно видљива. Сама имагологија је млада дисциплина у оквиру компаративног изучавања књижевности.

Сагледавајући књижевни дискурс неопходно је разјаснити непосредну везу са стварношћу. Корелација између књижевног дискурса и дискурса о књижевности реализује се на равни стварносног који паралелно, али на различите начине, управљају и стваралачким и читалачким процесом без обзира што сваки има своје стварносно полазиште.[9]

Књижевно дело се ствара по моделу друштвене свести и друштвене средине у којој настаје.[10]  Појам модела успоставља сагласност између два оквира, суштинског оквира књижевног дела и културолошког обрасца. Суштина поезије је путовање и трагање за смислом постојања.


Литература

 

1. Валери, Пол (2003). Предавања о поетици, Београд: ННК–Интернационал

2. Зборник Поетика, теорија и историја појма, приредио Гојко Тешић, Београд, Народна књига/Алфа, 2000.

3. Ингарден, Роман (1995/6). Подела науке о књижевности, Зборник Филолошког факултета Универзитета у Приштини, Приштина, бр. 5/6.

4.  Јакобсон, Роман. Хлебњиков, Виктор (1970). Поетика руског формализма, приредио Александар Петров, Београд: Просвета

5. Петковић, Новица (1988). Проучавање иманентне поетике: предмет и сврха, у Поетика српске књижевности, Београд: Институт за књижевност и уметност, Научна књига

6. Перишић, Игор (2005): Прилог за дефиницију термина аутопоетика, Књижевна историја, XXXVII, 127.

7. Шукало, Младен (2002). Одмрзавање језика, Бања Лука: Графид и Београд: Просвета

8. Стамаћ, Анте (1982). Назив поетика, у Умјетност ријечи, Загреб, бр. 1-2.

9. Frue, Northop (1979). Анатомија критике, Четири есеја, Загреб: Напријед



[1] Роман Ингарден, Подела науке о књижевности, Зборник Филолошког факултета Универзитета у Приштини, Приштина, 1995/6, бр. 5/6, стр. 305.

[2] Види: Пол Валери, Предавања о поетици, Београд, ННК-Интернационал, 2003, стр. 91.

[3] Роман Јакобсон, Виктор Хлебњиков, Поетика руског формализма, приредио Александар Петров, Београд, Просвета, 1970, стр. 102.

[4] Види: Анте Стамаћ, Назив поетика, Умјетност ријечи, Загреб, 1982, бр. 1-2, стр. 16.

[5] Види: Зборник Поетика, теорија и историја појма, приредио Гојко Тешић, београд, Народна књига/Алфа, 2000, стр. 91-125.

[6] Northop Frue, Анатомија критике, Четири есеја, Загреб, Напријед, 1979. стр. 25.

[7] Новица Петковић, Проучавање иманентне поетике: предмет и сврха, Поетика српске књижевности, Београд, Институт за књижевност и уметност, Научна књига, 1988, стр. 7-17.

[8] Игор Перишић, Прилог за дефиницију термина аутопоетика, Књижевна историја, XXXVII, 2005, 127, стр. 626.

[9] Младен Шукало, Одмрзавање језика, Графид Бања Лука и Просвета, Београд, 2002, стр. 9.

[10] Како то наглашава Нортроп Фрај, задатак критичара представља показивање примера како се човек од укуса користи књижевношћу и како је вреднује, чиме ће се означити на који се начин књижевност може стопити с друштвом ... Отуд и потиче Фрајев закључак како се свака хијерархија вриједности заснива на прикривеној друштвеној, моралној или интелектуалној аналогији. Младен Шукало, Одмрзавање језика, Графид Бања Лука и Просвета, Београд, 2002, стр. 25.