http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  7 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


О филму Здравка Шотре| Душан Милијић
Случај Ленке Дунђерски - 
Santa Maria della Salute



Док на националној телевизији пратимо серију Santa Maria della Salute редитеља Здравка Шотре, да се још једном подсетимо филмске варијанте, за коју је критика била готово једнодушна: премијера је протекла у свечаној атмосфери, Војин Ћетковић (Лаза Костић) и Тамара Алексић (Ленка) блистали су, а филм је из дана у дан бележио рекордну гледаност! То би ваљда значило да је филм беспрекоран и да би сваки другачији вид критике био сувишан, можда и злонамеран, с циљем да наружи нешто што је стекло култни статус већ самим тим што је снимљено. Ипак, добра реклама не мора безрезервно значити и високи квалитет самог остварења.

Истина, критика понекад може бити нетачна и неправедна. Таква је била она с почетка XX столећа која је од Лазе Костића направила читав случај. Показало се да је то, уствари, био тајанствени случај Ленке Дунђерски, јер да није било Јелене од милоште зване Ленка, српска поезија била би сиромашнија за једну маестралну песму у којој се на несвакидашњи а потпуно савршен начин стапају и преплићу лепота поезије, архитектуре, историје и, најзад, стварног, суровог живота. Да није било Ленке, можда не би било ни оног позног Лазе Костића који је сваким својим наредним поступком изазивао критичаре и подстицао их да га на сва уста куде.

Своју можда најбољу, а од ондашње критике најомраженију књигу, Лаза Костић дословце је назвао О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његову певању, мишљењу и писању, и његову добу. Данас више није у моди да се књигама или текстовима дају овакви гломазни називи, али кад би могло тако, онда бих овај приказ назвао О филму „Santa Maria della Salute“, његовом редитељу и глумцима, уз поређење са другим филмским верзијама о Лази Костићу.

Као што Лази Костићу није био циљ да својом књигом о Змају наружи већ прослављеног песника, него да једном за свагда разграничи шта је у Змајевој поезији добро а шта је лоше, тако ни мени није циљ да неаргументовано износим негативне критике на рачун Здравка Шотре и осталих чланова филмске екипе, него да критички сагледам које су то лоше стране овог филма, да ли је можда превише похваљен и пре него што се појавио у биоскопима, а најзад и да покажем шта је у овој адаптацији добро и због чега такав филм, макар и не био најбољи, заслужује сву нашу пажњу.

Здравко Шотра већ је неколико пута показао да уме да изненади домаћу публику и да преко ноћи попуни биоскопске дворане чак и у времену телевизије и интернета. Учинио је то најпре филмом Лајање на звезде, затим Зоном Замфировом, а сада нам је подарио филмску биографију Лазе Костића, с тим што је у филму акценат бачен на љубавну причу о Лази и Ленки, док телевизијска серија, у шта смо се већ уверили, обухвата и остале сегменте песникова живота.
Сви знају да је песма Santa Maria della Salute настала поводом смрти младе Ленке, сви знају да Лаза Костић није ни скривао своју љубав према Ленки, зна се и да је Ленка умрла врло брзо након Лазиног венчања за Јулијану Паланачки, али све до сада ти подаци нису били посебно уметнички обрађени, а камо ли адаптирани за целовечерњу филмску причу.

У том погледу, Шотра је начинио велико дело, а за саму режију и глуму не може се рећи да су лоше одрађене ако сагледамо данашње стање наше кинематографије, но ако се осврнемо на нека ранија, додуше не тако амбициозна, телевизијска остварења посвећена Костићевом животу, одмах се уочава битна разлика, па нова генерација глумаца дефинитивно губи битку пред старим мајсторима.

Иако драма Случај Лазе Костића (режија Александар Ђорђевић, 1985) није за централну тему имала љубав између Лазе и Ленке, ипак је и о томе морало бити речи, па је Ленку одиграла Драгана Варагић, док је великог песника дочарао Љуба Тадић.

У поменутој телевизијској верзији појављује се Игор Первић као млади Лаза Костић, што може бити занимљиво ако знамо да је Первић двадесетак година доцније тумачио педесетогодишњег Лазу Костића у играно-документарном филму Доба Дунђерских. Тај мање-више аматерски подухват дело је песника Пере Зупца, а Ленку Дунђерски одиграла је млада глумица Анђела Јовановић.

Најзад, подсетимо се да ни Шотри ово није први пут да се бави ликом Лазе Костића, јер се творац плетисанке појављује и у телевизијској драми Милан дар (режија Здравко Шотра, 1987), додуше као споредан лик, али у тумачењу сјајног Стојана Дечермића. Иначе, ова се драма првенствено бави животом доктора Милана Савића, којег је тада играо Данило Бата Стојковић, што неће бити без значаја кад дође до поређења са филмом Santa Maria della Salute.

Можда је апсурдно упоређивати Војина Ћетковића са Љубом Тадићем, ипак су то две потпуно одвојене генерације, самим тим и различите школе глуме, али не можемо ћутке прећи преко чињенице да, очигледно, данас више немамо глумце који би истовремено били беспрекорни рецитатори – а то се некад за глумачки позив подразумевало. Зато је једна прича кад чујемо Љубу Тадића како беседи Лазине стихове, а сасвим друга кад чујемо Војина Ћетковића док их онако прозаично изговара, премда би то требало да буду тренуци највећег и најдубљег песничког заноса. С тим у вези, није наодмет подсетити се старе телевизијске емисије Лазина плетисанка (1980), где су Костићеве стихове говорили Зоран Радмиловић, Љуба Тадић и Јован Милићевић – све је то много, много квалитетније од Ћетковићевих беседа, ако се то уопште може тако назвати.

Једно је кад у старој телевизијској драми угледамо озбиљног Бату Стојковића у улози доктора Милана Савића, а сасвим друго кад се данас у истој улози појави комични Небојша Циле Илић, који ипак остаде упамћен као Манулаћ (опет захваљујући Шотрином филму).

Занимљиво би било упоредити Ленку Тамаре Алексић са Ленком Анђеле Јовановић. Што се физичког изгледа тиче, Анђела Јовановић већ на први поглед много више одговара црнокосој и не баш мршавој Ленки (коју сви добро знамо са фотографија и уметничких слика), него што би то одговарала Тамара Алексић, која је притом плавокоса. Ипак, треба рећи да је Тамара Алексић много боље донела лик Ленке него што је то пре неколико година учинила Анђела Јовановић, мада је питање колико је Анђела Јовановић имала могућности и простора да се искаже, с обзиром на то да је Доба Дунђерских једночасовни играно-документарни филм.

Уочљива су и прилична одступања у односу на добро познате историјске личности, па иако Александар Ђурица солидно игра велепоседника Лазара Дунђерског, то ипак није онај Дунђерски којег знамо са старих фотографија, а сигурно је да никада не бисмо Богдана Диклића могли поистоветити са гласовитим и пркосним народним трибуном Светозаром Милетићем!

Не може промаћи ни типична Шотрина подела улога за Нелу Михаиловић и Слободу Мићаловић, које су се и овде нашле у улогама мајке и ћерке, док се Љубомир Булајић опет нашао у улози богаташког сина. Ипак, њиховој глуми нема шта да се приговори, свеједно што нам могу деловати као да су само пренесени из Мир-Јаминих љубавних романа на двор породице Дунђерски.

Запажене и добре улоге остварили су Александар Берчек, Небојша Дугалић, Светлана Бојковић, а Лазину жену Јулијану на симпатичан, мада трагикомичан начин дочарала је Милица Грујичић, али треба истаћи да су поједини врсни глумци, попут Тихомира Станића, Предрага Ејдуса, Миодрага Крстовића, Власте Велисављевића видљиви у филму само на моментима, па нисмо ни сигурни коју улогу тачно играју (а ипак су у питању битне личности из српске историје), али ће и та неправда свакако бити исправљена у телевизијском серијалу.

Што се тиче сценарија и саме приче, мора се рећи да су бројне сцене разговора између Лазе и Ленке заиста урађене зналачки и са истанчаним слухом, тако да често један разговор варира од романтике и сентименталности до смртне напетости, за шта је био потребан и предан рад сценаристе и велики труд двоје главних глумаца.
Међутим, како радња одмиче, у неким моментима све то прети да пређе у досаду, нарочито након што Ленка Дунђерски умре а Лаза почне да смишља своју најбољу песму. Прича губи смисао у оним сценама које немају директне везе са централном темом, па тако и дирљива сцена умирања Лазине супруге Јулијане делује сувишно, а сцене које редитељу служе само ради употпуњавања песникове биографије стварају код гледалаца нервозу, тако да пред сâм крај једва чекамо да се филм заврши јер јасно нам је да је већ све речено и да смрт великог песника неће много променити нити одвести расплет на другу страну.

Вреди сачекати последњу сцену, која може изгледати као део јефтиног научнофантастичног филма, но другачије се није могло приказати толико жељно сједињење лирског субјекта са умрлом драгом, а све кроз лепоту старе базилике у којој је утучени песник изнова препознао смисао живота.
Да ова рецензија, унапред замишљена као кратки приказ, не би досегла обим Костићеве књиге о Змају, најбоље је овде стати и не кварити слику тог ужитка који је песник, током безњенице могао замишљати само међу јавом и мед сном, а који му се сигурно остварио у часу смрти...

Претерано је и било очекивати да нови Шотрин филм задиви богове силне, камоли људе, али ако случај Ленке Дунђерски (да се изразимо академски, што Костићу сигурно не би било по вољи) – ако дакле ова прича буде домаћим филмским ствараоцима један подстрек да убудуће инспирацију траже у недовољно истраженим биографијама наших песника, сликара, научника – онда ће можда то бити и највећи успех филма Santa Maria della Salute.





О ПИСЦУ

  

  

          Душан Милијић

Рођен је у Књажевцу 1987. године. Апсолвент српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Пише есеје и песме.

Члан је редакције портала МИНГЛ и сарадник портала Показивач. Радови су му обја-вљивани на сајтовима и електро-нским часописима Књижевне вертикале, Авлија, Blacksheep, Култивиши се, PULSE, Филмске радости, КУЛТ, Сербум, Кутија љубави...

Живи у Књажевцу.