Пре него што се осврнемо на Стефанов књижевни рад, потребно је да откријемо корене његове љубави према цркви, природи и уметности. Још као дечака га је узбуђивао сваки облик природне и уметничке лепоте. Кришом је гледао осликавање очеве црква, а то му је причињавало још већу радост. Дивио се лепоти светаца и светица насликаних на зидовима.

Сада кад смо се кратко вратили у његово детињство, можемо се бавити његовом личношћу као одраслог човека. Он је најистакнутији владар, ктитор и књижевник тог доба. Син је кнеза Лазара, а на његова плећа је пала дужност да влада Србијом након што му је отац погинуо. У испуњавању ове дужности му је помагала мајка Милица. Био је чувени војсковођа и витез средњег века, а владао је као турски вазал. Његова свестрана природа му није дозвољавала да буде само владар. Неговао је уметност, бавио се превођењем текстова и био је образован човек. Међу његовим многобројним задужбинама, најзначајнији је манастир Ресава. Потпомогавши развој Ресавске преписивачке школе, проширио је културу и образовну делатност Србије. Српска Православна црква га је канонизовала и слави га као свеца првог августа.

О уметничким и књижевним преокупацијама деспота Стефана Лазаревића постоји доста сведочанстава у изворима. Био је заштитник уметности и књижевног стварања у својој земљи. У летописима проналазимо податак да је преводио текстове и са грчког језика. Ово се потврђује тиме што је један пророчанско – песнички текст, из XII века, алегоријског жанра приписан византијском цару Лаву VI Мудром, а не Стефану који га је заиста превео. Овај текст носи наслов О будућим временима.

Име деспота Стефана Лазаревића се највише везује за дело Слово љубве које представља песничку посланицу, писмо. Посланица је подељена на ритамске низове и целине. Дело се састоји од десет ставова и почетна слова сваког става дају акростих којим је деспот показао изузетно умеће. Дело је написано у првој деценији XV века и оно је својом поетиком, на темељима епистоларног жанра, као образац за писање писма, изашло из секундарне епистоларне књижевности свог доба. По својој правој природи Слово љубве је лирска песма, а по теми и карактеру је ведра химна о духовној љубави и љубави уопште. Ова посланица је дискретна, недоречена, у наговештајима и наслућивањима када је у питању израз. Када говоримо о идејама, дело је засновано на библијским мотивима.

Доживљај природе, у коме као да се слути ренесанса, је нов за српску средњовековну књижевност. Књижевно стваралаштво деспота Стефана, Јефимије и Данила Бањског спада у такозвану дворску књижевност која припада истом духовном и културном кругу као и остали писци који стварају на прелазу из  XIV у XV век.

Како бисмо боље разумели посланицу, Навешћемо услове под којима је настала. У време настанка Слова љубве, српска деспотовина доживљавала је једну од својих највећих круза и то не од спољашњих непријатеља, него од размирица, па и сукоба међу својом властелом, а и то обично не бива без помоћи са стране. (Станисављевић 1994 : 217).

Средњовековна Србија је имала кратак период блиставе обнове за време владавине деспота Стефана. Обнови Србије су погодовале и међународне околности. Овој обнови је нарочито допринело слабљење Турске после пораза у битки код Ангоре, 1402. године (Деретић 2004:96) у којој је учествовао и деспот на турској страни, Тада је дошло до јачања власти, обнове природе и процвата књижевности и уметности.

Деспот је схватио да Србија неће моћи да окупи све своје области у једну економски, војнички и политички јаку државу без јаке централне власти. Прекршаји отцепљења непосредно по повратку из Лезбоса су енергично, чак и сурово сузбијени, што сведочи о Стефановој одлучности у спровођењу његових државних замисли. Било је оних који су се осећали угрожено, нарочито у редовима, некада моћне, старије властеле. Били су незадовољни и тиме што је деспот уздизао ниже и млађе властелине, међу којима је било и сиромашних, на високе положаје. Очигледно је да су својом оданошћу и тиме што су чврсто стајали уз Стефана, заслужили да буду изабрани. Деспотова тежња да укине неке правне традиције је довела до повећања броја незадовољних, што се огледало у раду Државног сабора. На челу незадовољних је био Стефанов рођени брат Вук. Скоро сва старија властела је била на Вуковој страни, а разлог томе је што је деспот склопио уговор са угарским краљем Жигмундом. Властела је сматрала да је Србија изложена опасности од једног превртљивог сизирена (Станисављевић 1994: 218).

Стари феудалци су се некако помирили са вазалним односима према Турцима, према Угрима су и народне масе биле неповерљиве. Уз све то, Сулејман, један од Бајазитових наследника, коме је припала Србија, подстицао је незадовољне да искажу незадовољство у борби против деспотове политике обећавши им подршку у борби. Када је Жигмунд одликовао Стефана Златним змајем, Српска побуњена властела се још више разјарила. Тада Вук одлази код Сулејмана да тражи војну помоћ за устанак против брата. Сулејман је прихватио и послао обилну војну помоћ. Када је деспот схватио до чега је довео земљу својим одбијањем поделе власти и територије, како би изгладио сукоб са братом, пристао је и поделио власт и територију са њим.

Ово су биле околности у којима је дело настало. Сада ћемо навести мотиве којима је прожето и прећи на обраду библијске структуре кроз анализу. Дело је прожето мотивима:

·            природе;

·            љубави;

·            праштања и поновног сусрета

На основу ових мотива, дело можемо поделити тематски. У првом ставу који представља уводни део, проналазимо сва три елемента која сачињавају уводни део посланице. Уочавамо интитулацију (Стефан деспот), инскрипцију (име рекавши) и салутацију, тј. поздрав. Прва веза са библијом се уочава у самом наслову. Слово представља говор или проповед на библијску тему, а љубав је једна од хришћанских тема. Иако нам не открива коме је дело посвећено, јасно је да је у питању неко близак и неко кога Срефан воли. Аргумент којим се поткрепљује овај став јесте чињеница да се у делу не говори само о општој љубави, већ и о оној личној.

Други став почиње усхићеним приказивањем елемената природе. Мотив природе Стефан повезује са библијским местима, а алузију на библијско место видимо у стиховима:

Лето и пролеће Господ сазда,

као што певач рече,

у њима и красоте многе (Станисављевић 1994: 219)