Поезија наших дана - Суштина поетике

Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад 15

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Поезија наших дана

КРУГ

Из мене не настаје пјесма

Јер више немам ни слова, ни гласа

Све ријечи су се слегле –

На дну душе почивају

Од мене не потиче ни покрет, ни шум

Мирна

Прекривена плаштом будућности

Слушам откуцаје срца

Прошлости моје нестао је траг

Нови, касни долазак

Уз одјек потпетица

Који се разлијеже асфалтом

Завршава круг

И оглашава почетак

Милица Шојић

РАТ И МИР

Пишем ти, драги, негде у свануће,

у маленој соби, окреченој бело,

док јутро бледи и док звезде трепћу,

а ветар ко старац походи кроз село.

О, Света Тројице, о црвено слово,

малена бројанице око мога врата,

сви рани јади Наташе Ростове,

све пристигле боли, пре судњега сата!

Пишем ти, драги, пуна слатке чежње,

са тихом стрепњом, што ме стално мори,

да нећеш можда на све моје слутње,

поново рећи – Ћути, не говори?!

Да нећеш, можда, престати да будеш

Андреј Болконски, ком' падам у крило,

племић и ратник битке Бородинске,

што после боја зове своје мило?!

И даље ти пишем, драги, у свануће,

све док моја душа сећањем се храни,

да л' ће моћи, драги, у Рату и миру,

моја крхка сенка тебе да одбрани?

Весна Радовић

ИНСПИРАЦИЈА

Иштеш од њега стихове вреле

Скривајућ брижно надахнуће

Напој песника водом с твог зденца

Осети сама кад му је вруће.

Раскопчај јелек краљице горда

Покажи путе божанског раја

Кад га опхрва сва та лепота

Тада се стиху не види краја.

Пусти га да ти савија грање

Ти брезо бела витога стаса

И макар само пред свитање

Осети мирис твојих таласа.

Отопи санте поларне белине

Подигни таласе модрих океана

Пробуди музику уснуле тишине

И песма однекуд рађа се сама.

Момир Миодраг

ЛЕТ

То је био баш тај

окамењени тренутак

нестанка мојих

речи и песме,

из твојих руку

одлазак Сапфо, бачене лире,

у неке заборављене строфе,

као далеке

отровне кукуте беле.

То је био баш тај

окамењени тренутак

који си препустио својим

орфејским завештењем

бирајући у међупростору траг,

у очима безнађе и место

смирења већ похабаних

животних лавиринта страсти

О нашем поносу, о врелој тишини

о случајно исплетеним прстима

о изгладнелом сонету дана

о забораву заједничког језика.

Ипак, у ванвремену, чини се

да исти опсенари заједно живе.

15. 05. 2017. године

Зорица Крстовић

ПЕСМА ЧЕГРА

Пламена се муња створи

над Чегром се битка бије,

јунак српски још се бори

пут облака дим се вије.

Пламти река српске крви,

самртни се чују крици,

у јунаштву беше први,

одзвањају још поклици!

Задњи хајдук кад је пао,

за српство је главу дао,

пред буљуке сам је стао,

с бљеском Чегар подигао.

Затресла се земља цела,

витешка му рука лака,

пламен снажни бљеснуо је

да ваздигне свог јунака.

Небом муње сада зборе

ореол му вечни праве,

с Ћеле кулом још се боре

узидане српске главе.

Ветар хуком сада пева

у облаку гласом птића

као муња грми, сева

песма с Чегра Синђелића.

02. 02. 2017.

Горан Витић

НЕСКЛАД ПРОЛЕЋА

Чедност

Одсјај шамара на лицу

Љубав

Ујед стршљена на зиду

Осмех

Лудака у жуборењу пролећа

Земља

Које немам у повратку

Времана и снова

Само кључ затвара

Врата

Новом пророку спаситељу

У времену чудних снова

Када нико не воли никога

А смрт куца на врата

Уместо љубави и пролећа

Опрости нескладу драга

Чедност је била извитоперена

Опсада нарушеног склада.

Срећко Алексић

ЧУВАРИ РАЈА

Молим чуваре Раја

Да ми отворе врата

И пусте да наставим дахом

Тамо где сам нестао

Једним махом,

И да са Дантеом уговор

На Земљи везан,

Прескочим Пакао

Јер сам га на Земљи имао,

Кроз Чистилиште прошао,

Да уђем у Рај и посетим

Адамов и Евин крај,

Да видим дрво живота

И како се изгнанство десило,

Шта још има да се поједе

Осим забрањене јабуке,

Зашто је на Земљи толико

Овог плода, зашто и овде

Није проклета када је од

Бога отета, већ плодна

И родна, хранљива и здрава.

Змија им је била искушење,

Изазов и откровење,

Скрнављење и отпор заповести

Које Бог није хтео да опрости.

Рекао је, плодите се у греху

Јер сви који се роде

Мораће грехом да броде,

Од вас двоје до свога краја

Али кад прођу девет кругова

Пакла и Чистилишта

До небеског Раја.

Драгош Павић

ДОК ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ

Одоше у неразумљивост ведрине над пропланцима

које сам као истину сањао у њеним очима.

Кривица је бесмислена, јер смо такви какви смо

и немоћни да будемо нешто што нисмо.

Ветрови односе дане, као да нису били,

и нисам је могао изгубити јер ни постојала није.

Још само неки корак,

и једна туга остаће заборављена…

И поново ћу поћи да је тражим

низ јаруге по ливадама којима ишао нисам.

Милош Петронијевић

ДА ЛИ ДА ВАС ПИТАМ...

Како се мирно спава

Каква вам је ноћ,

Кад сви спавају

Да л’ вас боли глава?

Да вас питам, музика шта је

За миран сан, за дан

Нови, поздрав без осмеха,

Да вас питам, мир Божији где је?

У осами трачак наде крадем,

Одговоре у страху назирем,

Дајем време на продају,

На пијаци безименој,

У пешчанику набујала река

Песка, јури без шума,

Оде време са мог друма

И пустињска дина мека!

О Ускрсу 2017.

Душан Ђорђевић Нишки

ЧОВЕК

Сав кратак век у вечни јек

Омаму јавну слави

Жезла туп удар јави

И крхке круне звек

Без зрака зрачну зору зва

На ниску перли врлих

Угао круга Вапај мрлих

Док ржу звона зла

Под коло обло уоквир

Врелио чанак скроба

Кашу и кашику гроба

Мракопомазан мир

Сав кратак век у вечни јек

Брст врсте у сврстање

Срасли су Срх, Постање

И крхке круне звек

Слађан Крушчић

ЗА МОЈУ ПЈЕСМУ

За једну пјесму моју лијепу

ја задјенух цвијет у косу,

и за истину слијепу

просух осмјехе у росу.

За једне руке њежне

ја испих море из чаше,

и бехаре сњежне

ја изљубих наше.

За једне очи драге

ја изгазих ливаде бола,

и тако без снаге

трну ми суза гола.

За једне усне снене

ја створих океане блудне,

и надах се да ће и за мене

полетјети до јаве птице жудне.

Сава Тепавчевић

ЉУБАВ

Небо у оку, сунце у њему и земља.

Из грудве ничу светлост

И светости успомена.

Дах живота над Бачком

Мирис плодишта

Сјај плодности и жуљева брегови

На длану сељачком.

У глади очију росна јутра свићу

У вечери црвена сунца горе

Ђермови у недогледу лебде

Блиставе воде зелено мирне

Село моје што руке пружа

У Дунав, у Тису да дирне.

Колевко, матеро, равна моја

Док Ти жудно погледом милујем лице

У часу када се чежње роје

Свилена крила чувај за мене

Снове у тучку прве љубичице

И жишке на уварку вечите љубави моје.

Ирена Бодић