Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  6 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


(Не)завршене приче | Сенка Војиновић



Слободан си! Слободан си! Он те чека!
Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита


Зашто ми стално долазиш на сан? Зашто? Нисмо се нарочито дружиле, нисмо биле посебно блиске, немамо пуно заједничких успомена нити било чега што нас је спајало. Па ипак... Шта је то што ме, након толико времена, чини ближом теби него  људима са којима ходам по истој земљи, удишем исти ваздух и живим у истом времену? Живим... У томе је кључ. Вероватно је одсуство стварног живота баш то што нас је чудновато везало, то јест мене за тебе. Знам, ниси ти крива, ниси ти ни дух, ни демон, нити каква нечиста сила, и не прогањаш ти мене, већ је све обрнуто. Ја сам та која прогања, која нема мира, која не може да се ослободи духова, већ их призива, скупља и претвара у њих оне који то нису никад били. А не прође ни дан да се не запитам зашто је мени поклоњено бар ових двадесет година које си ти, не својом вољом, пропустила. И како би изгледале да су твоје, а не моје. Сигурно би биле много шареније. Ја сам белина. И празнина.

Скоро да те се више и не сећам. Али у сну те одлично препознам. И знам да је ту, преда мном, сваки детаљ твојих руку, усана и очију. А била си прилично лепа. Свесна своје лепоте, али добродушна. Можда помало и наивна. Данас немогућа комбинација. И толико жељна да се допаднеш, као и сви уосталом. Мада је код тебе та жеља прелазила у истински нагон да помажеш другима. Тако те ја памтим. Без идеализације коју нужно доноси копрена времена. И „коме ја ово пишем?“, како се својевремено питао Црњански у свом Дневнику о Чарнојевићу. Свакако не „свом сину, бледом и напаћеном“, макар и потенцијалном. Себи ваљда пишем. Покушавам нешто себи да објасним, па и разговарајући са духовима.

Знаш ли како лако људи постају духови! Не морају чак ни да напусте овај свет заиста, да испуне тај чисто физички услов умирања. Довољно је да ишчезну из твог света, по твом или свом избору, обично то друго. И онда је свеједно да ли негде out there још говоре, путују, смеју се или пате, све је то изван тебе, ван домашаја твог ока и уха. Можеш можда једном, мада тешко, да их сретнеш на улици или да изгуглаш случајно њихово име, ништа се не би променило. Оног што је било више нема, тe ништа више и не постоји реално. Односно, оно чега ти ниси део за тебе не постоји. Тако се, кад су они у питању, у ствари одричеш садашњости. Негираш је. Али прошлост, иако припада смрти, наставља да живи у теби. Ту су везе, једном створене, нераскидиве и трају док трајеш ти. И то не само као сећање, већ као нешто што има засебан, самосталан живот који клија и развија се из семена тог сећања. Чудно је, и болесно, али није лако људе до којих ти је стало тек тако пустити да оду, ма и они сами то желели. На овај начин их задржаваш у једном метафизичком простору за којим увек можеш да посегнеш и  будеш у додиру са њима. И да расправљаш нерешена питања унедоглед, иако без могућности решења.

Тако смо и ти и ја заједно. Али са тобом је лако. За тебе сам бар сигурна где те  у свако доба могу наћи, мада те ни на једној земаљској улици више нећу срести. Не знам тачно шта би ми казала да можеш, па опет разговарам са тобом. И увек је са тобом било лако. Била си једноставна, сва некако исткана од живота... Зато ми је вероватно и било толико тешко да прихватим оно што ти се догодило. Зато то никад и нисам прихватила. Увек сам имала тај проблем да појмим непоправљиво, неопозиво, непремостиво, коначно... Све ми је то сасвим бесмислено. Без поенте, без утехе. Само огроман знак питања иза којег не следи никакав одговор. Јесмо ли ми стварно боговима муве које као и несташни дечаци убијају из своје забаве, како је тврдио Шекспир? А тек што су ти писци једна напаст од духова, са којима се без престанка разговара! Али, пустимо њих. Сад причам са тобом. И то не први пут. Сећам се кад сам онда дошла код тебе и признала ти да га у ствари волим. Једино теби. Ти си се већ одавно била преселила у пределе вечите тишине. Само тако је и могло да изрони из мене оно што ни самој себи нисам била у стању да признам. Оно што ни да ме ставе на инквизицијске муке не бих обелоданила ни поделила ни са једним живим створом. Ти си, наравно, ћутала, шта друго? Ћутиш и сад и гледаш ме из сна својим великим тамним очима. Реци, коначно, шта то желиш да ми кажеш све ово време, какву ми поруку носиш „са оне стране“, зашто ме никако не остављаш?... Или, зашто ја тебе не могу да оставим једном заувек. Ни тебе, ни друге, и мртве и живе, изједначене ништавилом неповрата. Не знам, напослетку, можда су богови били мало милостивији према теби. Узели су те себи у тренутку. Мене су одлучили да убијају полако, годинама. Могуће да нисам приметила неке прилике које су постављали пред мене да кренем другим путевима, али све више ми се чини да је оно што сам називала животом једна обична варка. Не каже се узалуд,  „Кога богови воле, умире млад“.

И њега сам опет сањала. Били смо у возу. Путовали смо негде, ваљда на море, у моју кућу. Седела сам наслоњена на његово раме, главе чврсто припијене уз његову, уљуљкана тако и спокојна. У једном тренутку уплашила сам се да то није он уз мене, него неко други. Да се уверим, позвала сам га по имену. Није одговарао. Усплахирена, подигла сам главу и потражила његов лик. Да, то је био он. Гледао ме је, као што понекад уме, помало обешењачки, оним својим сјајним погледом, смејао се моме страху. Поново сам му се спустила на руку, лицем уз његово; умиривао ме је шаљивим тоном, неким нејасним речима. Али то ми није било довољно. Љубила сам му усне и образе, у силној жељи да га осетим, да надокнадим пропуштено, да поправим непоправљиво... Да спречим да нестане попут привиђења, као у другим сновима, као ван њих... Он је узвраћао. Причали смо кроз пољупце. И даље се смеши мојој стрепњи. Све је у реду. Само путујемо. Заједно. А онда се претварамо у слова, у речи које он исписује хемијском у некој свесци, описујући збивања која следе.  Плаве речи искрсавају пред мојим очима, на коцкастим страницама, и уобличавају се у некаква значења, али она допиру до мене само у фрагментима повезаног и јасно разумљивог. Последња је „бласфемија“, „...иначе би то била бласфемија“, каже он, не знам шта је то требало да значи. Толико је тога у вези са њим што никад нисам сазнала. И никад и нећу. Никад, никад, никад...!

Овај пут плакала сам након што сам се пробудила. Руке су ми се тресле. У ствари, цело биће било ми је прожето неким унутрашњим дрхтајем, то се тело буни против затомљавања нечег што избије из дубина, дође и обузме га само овако, само у сну... Без кочница, без узмицања, без несносне логике коју намеће разум. И без сећања на стварност, осим, једино, у оном трагу стрепње, милостиво утираном снагом сна, његовим наизглед тако живим ткањем. Зашто, зашто постоји буђење?... И након њега та распињућа, сулуда жеља да је сан заправо јава, а јава само ружна мора коју ће јутро благо распршити и оставити пучину да се мирно љеска на сунцу након буре, без иједног таласа...  Боже, хоће ли то икад престати?  Научници би хладно и објективно резоновали: „Оно што је нереализовано добија своје испуњење на плану несвесног, ониричког, на пољу одушка од механизама потискивања.“ Стара прича, и у психологији, и у књижевности. А ја, ја бих волела само да спавам, спавам, не желим више да пишем, не желим да сањам, ни њега, ни тебе... Не пију бадава смртници, кад једном пређу на другу страну, најпре воде баш из Лете, реке заборава, да би стекли жуђени спокој. Ех, да ми је да се напијем те лековите воде још сад, и овде! Јеси ли је ти испила? За свог кратког трајања, и ниси имала богзна колико тога да заборавиш. Зачудо, немам ни ја, али то чега бих желела да се ослободим притиска тако тешко и несносно, а ја га се упорно и грчевито држим. Не напуштам оно што ми причињава толики бол, плашећи се, ваљда, да ако и тај бол једном нестане, мени неће остати више ништа.

Ниси ти дух. Ја сам. „А од себе се не може оздравити“. Ни побећи.



БЕЛЕШКА О СПИСАТЕЉИЦИ

 

    
          Сенка Војиновић 

Рођена је у Краљеву 9. августа 1978. године. Након гимназије у Врњачкој Бањи студирала је српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Повремено пише кратке приче које објављује у електронским часописима.

Живи и ради у Београду.