Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                17 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Есеј | Кристина Павловић Рајић
Црњански о позоришту



 

Тема проучавања овога рада одређена је насловом: Црњански о позоришту. Кључне одреднице су:  драмска свест великог заљубљеника у позориште – Црњанског, представљање разноврсних позоришта његовог времена, оцене класичне драме  и барокне позорнице насупрот театру футуристичке сцене, портрети глумаца, виђење публике, режије и сличног. Театролошки ставови Црњанског расути су по разноликим жанровским текстовима његовог рада: есејима, критичким приказима, интервјуима, путописима... Када се појавио Конак 1958. године многи су се зачудили и запитали откуд Црњански у позоришту, не знајући да је велики уметник врата српске књижевности отворио управо – драмским делом Маска и да су текстови Црњанског о театру један од најзначајнијих опуса српске позоришне критике и театрологије између два светска рата.

Мајчино шапутање стихова и драмских текстова, наместо фантастичности бајки, опчинило је детињи свет Милоша Црњанског чаролијом позоришта, обзнанило му драмске просторе и иницирало драмску свест будућег ствараоца. Позориште је било једноставно култура живљења породице Црњански. Мати Марина, имала је у младости своју столицу првог реда приликом гостовања позоришта у Панчеву, код Трубача, јер је њен отац био нека врста цензора.[1]  Милоша би отац  и по снегу чекао пред позориштем. По повратку кући испитивао би га о позоришној представи, сећао се Црњански. То су сигурно били први спонтани прикази и оцене Милоша Црњанског о  театарској уметности. Поред породице, и школа је била драмски подстицајна. Учитељ Берић, одличан познавалац књижевности и сјајан глумац, распаљивао је неку чудну ватру у нашим младим срцима и главама[2], са жаром се сећао Црњански. Иницирана љубав према књижевности и позоришној уметности биће почетак развијања драмске свести и остваривања судбине великог писца.

Своје стваралачке почетке Милош Црњански је испољио у драмском облику. Између 1906. и 1912. године написао је три драмска дела: Гундулић, Проклети кнез (оба дела изгубљена), а од треће драме писане под утицајем Ђуре Јакшића, сачуван је само монолог од осамнаест стихова који је показатељ пишчеве ране даровитости. У књижевност је закорачио 1918, како уочавамо, не случајно – драмом. Његово прво објављено књижевно дело јесте Маска – прва авангардна драма код нас. Драмском стваралаштву Милоша Црњанског припадају и Конак (1958), Тесла (1966) и Јухахаха – коју је аутор сам уништио, па данас само постоје помени о њој. Међутим, драмска остварења Милоша Црњанског за пишчева живота нису стекла тако висок реноме какав је он имао као поет и романописац.

  Милош Црњански је у Лондону, у зрелим годинама свога живота похађао курс драматуршке школе. Његови театролошки огледи, расправе и прикази сведоче нам о широком театролошком образовању, одличном познаваоцу како класичне драме, тако и модерних позоришних кретања у Европи, о јасно исказаном позоришном укусу.

Као гимназијалац, Црњански је у Темишвару гледао представе Српског народног позоришта. У позоришној сезони 1913/1914. Бургтеатра посећује представе Шекспира и Шилера које су биле на репертоару. У време похађања Експортне академије у Ријеци, Црњански је у Позоришту у Ријеци упознао читав низ Ђулија, Ада, Марија.... Време Црњанскијевих студија упоредне књижевности, историје и историје уметности у Београду је за српску позоришну историју најзначајнији период Црњанскијевог праћења позоришног репертоара. Од 1919. године гледа представе београдског Народног позоришта  у импровизованој сали биоскопа Касина на Теразијама, потом у Мањежу и о њима нам оставља значајне позоришне критике и портрете глумаца. Тај свој литерарни рад, како је касније рекао, Црњански је тада осећао као своју националну дужност.

У својим записима,  упознаје нас са Театром Јелисејских поља, руским позориштима у којима се дају стилизоване бајке, са украјинским хоровима, казивањима прозних песама Тургењева. Указује на позоришну авангарду Париза, мале сцене и гротеске, булеварска позоришта... Мања позоришта Дес Артс описује као чудна и смешна. Води нас у државна позоришта Париза у којима су се играли  комади класичних писаца Корнеја, Расина, Молијера. Својим саговорницима, новинарима показује позориште под отвореним небом у цветном Риџнт парку у Лондону и изјављује да жали што не може да оснује једно античко позориште, које би заправо било путујуће позориште по свету.

У Лицеју, гимназији коју су држали фратри пијаристи, добио је темељно образовање о драми Софокла, Есхила, Еурипида (који му је дуго био омиљени драмски писац пре Стринберга) и структури античке позорнице. Та љубав према античким песницима појачала се код мене у Бечу, где сам годинама пратио представе у Бургтеатру. Када се негде даје Антигона у позоришту, ја и сада идем да је гледам, и стоти пут ако могу. Нема основе која је сигурнија песничком стварању од античке поезије и драме.[3] Црњански је то непоколебљиво знао.

Свестан нужности корелације: стваралац – дело – прималац, Црњански је увиђао да је публика важан чинилац позоришне представе,  јер и реципијент учествује у даљем стварању дела, продубљујући га својим доживљајем, па се његови позоришни судови често тичу и саме публике. У тексту Крадљивац Црњански истиче националну свест и колективни доживљај публике чији је, он сам, део: Јер ми смо публика која више цени душу од технике, и више верује болном погледу једном него болним гримасама.[4] У другој ситуацији, као гледалац истанчаног укуса, јасно ће се дистанцирати од малограђанске публике – ироничним, од неверице циничним изношењем утисака о публици која је у току извођења руског балета пљескала одушевљено само када је балерина морала да дигне ногу.[5] У позоришту, где се публика полугласно свађа и где се смеју кад Таборска показује свој неглиже, тешко је тражити уметност.[6] Међутим, насупрот једном таквом доживљају и утиску о публици, Црњански је ипак у њој видео најважнијег критичара: Суд о свакој драми, и комедији, била она античка или хипермодерна, као драма феномена и кловнова, Јонеска и Бекета, доноси и треба да доноси, масе гледалаца. Реч има публика.[7] Свестан да позоришни репертоар зависи у великој мери од публике, критике и културног степена града, Црњански је био мишљења да на укус публике треба утицати. Српској публици уместо париских  лимунада треба понудити драму модерног човека, модерних душа, драму Стринбергову, Чеховљеву, па можда и Бартуловићеву, Крлежину.[8]

Црњански је имао јасно виђење како на позорници треба поставити  дела једног од највећих класика светске књижевности, Шекспира. Стога, треба истаћи три бриљантне критике Црњанског посвећене инсценацијама Шекспирових дела у Народном позоришту у Београду: Краљ Лир (1924), Јулије Цезар (1925) и Укроћена горопад (1927)[9] У прилог изузетној оцени Гавелине режије Шекспировог комада Укроћена горопад иде и то што је дата барокна сцена Шекспировог времена. Црњански режисера Гавелу издваја као данас несумњиво јединог мајстора сцене код нас уједно истичући својеврсну замерку: Једина опасност, што је уосталом, општа опасност од модерне режије је да се толико надноси над представе да ће постати лиричар, преиначиће их у своје.[10] Црњански, иако типичан авангардиста, и експлицитно и имплицитно, у српском међуратном раздобљу, био је превасходно слободоуман, промишљат, самосвестан када је реч о надирућем експресионизму, о експерименталном у позоришној уметности. Рајнхартове масе, врло произвољно уосталом, и у Краљу Едипу одузимају моћ катарзе публици, стављајући себе између ње и Шекспира. Ватрена жуд за покретањем маса, у режији Рајнхарта извире из личних интенција, не из Шекспира.[11] Отела треба играти у млетачкој свили... прави Шекспир остаје најчистији барок.[12]

Међу театролошким текстовима Милоша Црњанског посебно место својом упечатљивошћу, присутношћу поетског духа који нас обавија, заузимају портрети глумаца. Поетски упечатљивог израза, понекад и баладичног тона у  портретима глумаца: Пере Добриновића, Милке Марковићке, гђе Михичићки, Црњански осликава таленат који има способност да на позорници у једној вечери реши сва питања драме или отвори сто нових питања драме.[13] Сенка пролазности живота обавија биће драмске хероине, великог глумца, јасно га издвајајући погледом великог поштоваоца.  У свом сећању, Црњански пред нама оживљава глас увек  пун драме која је вечна...[14]

Бисерно место глумачког талента јесте извођење Добрице Милутиновића у улогама Краља Лира и Марка Антонија.  ...Тај старац био је величанствен. Видео сам седам Лирова по разним градовима Европе, али овакве очи никад...[15]

Дајући кратак преглед историјског почетка српског националног позоришта,  посебно истиче значај Пречанског театра који је одиграо не мању улогу од српске књиге, па и цркве.[16]

Критички је указивао на слабости и лоше стране домаћег театра: О кад би место да се штипају у Карловој тетки наши љубитељи сцене почели да играју пантомиме под овим руским утицајем.[17]

Међутим, у  години 1924, писао је повољне приказе о три драмска дела: Даћа Ранка Младеновића, Кајање Александра Илића, Гогољева смрт Улдерика Донадија, иако њихову вредност потоње време није потврдило. Иако свестан недостатака домаће драматургије, Црњански се експлицитно залагао да први постулат сваком позоришту у нас буде: Негујте домаћу позоришну литературу.[18] Премијере домаће књижевности тако су ретке, да је пријатно забележити у њима што више нада, указати им што више помоћи у позоришту, видети топлоту наше публике, а било би заиста претерано очекивати од њих изванредне успехе.[19] Исказивао је став пун наде и охрабрења за домаћи театар: Ако није било уметности, било је бар позоришта јер домаће позориште тек треба дићи на европски ниво.[20]

Када је реч о историјској драми, Црњански је уочавао оправданост играња Шекспировог Јулија Цезара и у савременим костимима, како су у то време чинили у Лондону. Историјска драма нагони своје гледаоце да преиспитују своја друштвена, национална, политичка схватања. Црњански је  извесно разумео да се сазнање прошлости не може одвојити од сазнања садашњости и да глас историје налази одјека и у свести савременог гледаоца... Митови прошлости фиксирани у драмском делу постају вечни. Зато је своју историјску драму Конак, о последњем Обреновићу, Александру и Драги Машин, наменио публици свог времена.[21]

Још као гимназијалцу у Темишвару, глума Пере Добриновића је Црњанском отворила нове хоризонте, метараван постојања: Али сам добро разумео, тим детињим мозгом да осим нашег кукања на гробљу и осим наше мале школе, у којој су ми једнако причали о спаљивању моштију, о набијању на колац, има још један свет у ком се игра и грли... појавила се на небу и друга Србија, сва завејана цвећем шљива.[22] Пажљивим читањем Црњанског можемо уочити колико је овај позоришни моменат могао снажно и значајно утицати на касније књижевно поетичко одређење великог уметника. Црњански је у себи носио, како је сам рекао, оно што је важно за једног уметника: један доживљај – што би сигурно било страхотно искуство Првог светског рата, и једну велику идеју[23] – да љубави да метафизичку снагу којом ће везати и оно што је далеко једно од другога и наћи везу између бића неједнаких[24]. Реч је управо о његовој поетици суматраизма, поетици дереализације и трансцеденције, која нас враћа на своје полазиште, на своје извориште сећања, на Србију на небу, завејану цвећем шљива.

Бављење књижевним стваралаштвом Црњански је, како је више пута изјавио, почео младалачком илузијом да је његов литерарни рад нека врста националне дужност[25] , да би се на крају вратио самом себи, само себи.[26] С обзиром да је носио драматичност властите судбине, Црњански је осврт на сопствени живот видео  кроз позоришну метафорику: Цео мој живот је један театар, једна драма, једна фарса, трагикомедија, или само комедија, ако хоћете, која има неколико чинова.

Рекапитулацију свог целокупног књижевног стваралаштва Црњански је сагледао са дубоко  усађеном драмском свешћу: Сваки поет има у свом стварању одређене чинове, као у театру, драми. Суштина драмске форме је заокруженост целине, довршеност у себи, после чега уметник више не објављује. Тако је сматрао Црњански. (Чинови поетског  стваралачког  опуса Милоша Црњанског су: Лирика ИтакеСербиаСтражиловоЛамент над Београдом). Иза последњег чина, лабудове песме, завеса је пала. Судбина је испуњена. Аплауз траје... Његова публика  је на ногама.


[1] Милош Црњански, Есеји II, Сви писци које сам читао, интервју водио Д. Адамов, 1974. године, у Дела Милоша Црњанског, Том једанаести, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 586. стр.

[2] Исто, 586. стр.

[3] Милош Црњански, Есеји II, Сачувао сам љубав, разговор водио Живојин Н. Тодоровић, Лондон, 1962. године, у Дела Милоша Црњанског, Том једанаести, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 464. страна

[4] Милош Црњански, Есеји I, Кадљивац, у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 367. страна

[5] Милош Црњански, Есеји I, Руски балет, у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 371. страна

[6] Милош Црњански, Есеји I, Кадљивац, у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 366. страна

[7]  Милош Црњански, Есеји I, О Конаку, у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 415. страна

[8] Милош Црњански, Есеји I, Кадљивац, у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 366. страна

[9]  Петар Марјановић, Црњански и позориште, Прометеј – Академија уметности, Нови Сад, Купола – Београд,1995. године, 121. страна

[10] Милош Црњански, Есеји I, Гостовање загребачког казалишта (2), Српски књижевни гласник, 1924. године у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 387. страна

[11] Милош Црњански, Есеји I, Јулије Цезар, у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 398. страна

[12] Исто, 399. страна

[13] Милош Црњански, Есеји I, Комедија (Поштованој гђи Михичићки), у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 364. страна

[14] Милош Црњански, Есеји I, Милка Марковићка, 1919. год, у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 369. страна

[15] Милош Црњански, Есеји I, Краљ Лир од Шекспира, 1924. год, у Дела Милоша Црњанског, Том десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 392. страна

[16] Милош Црњански, Есеји I, Театрални Михаило, 1968. године,  у Дела Милоша Црњанског, Том  десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 420. страна

[17] Милош Црњански, Есеји I, Руски балет,  у Дела Милоша Црњанског, Том  десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 370. страна

[18] Милош Црњански, Есеји I, Катинкини синови, у Дела Милоша Црњанског, Том  десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 409. страна

[19] Милош Црњански, Есеји I, Кајање,  у Дела Милоша Црњанског, Том  десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 389. страна

[20] Милош Црњански, Есеји I, Крадљивац,  у Дела Милоша Црњанског, Том  десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. године, 367. страна

[21] Петар Марјановић, Црњански и позориште, Прометеј – Академија уметности, Нови Сад, Купола,  Београд, 1995. године

[22] Милош Црњански, Есеји I, Добриновић компонован са успоменама, 1924. године,  у Дела Милоша Црњанског, Том  десети, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. год, 375. страна

[23] Драшко Ређеп, Онај други Бранко, Српска читаоница и књижница Ириг, Нови Сад, 1985. год, 21. страна, у Петар Марјановић Црњански и позориште, Прометеј – Академија уметности, Нови Сад, Купола – Београд, 1995. године, 41. страна

[24] Милош Црњански, Итака и коментари, Просвета, Београд, 1959, 24. страна, у Петар Марјановић, Црњански о позоришту, Прометеј – Академија уметности, Нови Сад, Купола – Београд, 1995. године, 41. страна

[25] Милош Црњански, Есеји II, Никола Дреновац – Милош Црњански, 1964.године, Никола Дреновац, у Дела Милоша Црњанског, Том једанаести, Задужбина Милоша Црњанског,

[26] Милош Црњански, Есеји II, Живот пролази као што пролази пролеће, као што одлазе птице, Јован Пејчић, 1973. године, у Дела Милоша Црњанског, Том једанаести, Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1999. година, 581. страна



Милош Црњански - Аутопортрет

           О АУТОРКИ 

Кристина Павловић Рајић

Рођена је 30. јануара 1976. године у Београду. Професор је српског језика и књижевности. Звање је стекла на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Љубав према позоришту испољила се најпре двогодишњим бављењем глумом у Академском позоришту Крсманац, у време управниковања редитеља Горана Цветковића. Последњих година води Драмску секцију у Десетој гимназији Михајло Пупин, која је изнедрила већ неколико врло успешних представа овенчаних бројним наградама. Есеј Црњански о позоришту је део театролошког интересовања.

Пише поезију од детињства, а објављује је од недавно у Суштини поетике.

Живи и ради у Београду.