ПРОПАС' И ДРУГЕ ЗАБОРАВЉЕНЕ ПРИЧЕ

(Виолета Јовић: Пропас, Медивест КТ, Ниш 2016)

Основна особина књиге Пропас Виолете Јовић јесте језик који је у много чему одређује: одређује менталитет самих протагониста, а потом и причу као такву. Коришћење сврљишко-заплањског говора (призренско-тимочки дијалект) функционално је не само стилски већ и структурално. Збирка је насловљена Пропас и друге заборављене приче, самим тим верујемо да је ауторки у много чему помогло усмено колективно наслеђе народа сврљишког краја како би остале записане многе већ сада заборављене приче. А са друге стране, њен ауторски и уметнички став дошао је до изражаја у самом стилском поступку обликовања прича.

Готово све приче имају уводну и финалну формулу у виду народне мудрости. Оно што је између, показује откуд та народна мудрост обичном човеку, у овом случају главном протагонисти: Кад се роди, млого му се радуваше. Како и не би? Мушко дете по четири девојчети. Оно, у сељачку кућу деца никад несу гоџа, треба има за свуде, и за њиву, и за на ливаду, и за окол стоку, и за по кућу... [...] Кој не оре и не жње, нема да једе. А кој не мож себе да рани, како ће жену и децу? Кој нуме да оди пред волови, како ће пред жену, синови и целу фамилију? Нећу те ја женим, синко. Сам ће се жениш кад будеш кадар кућу да носиш. (Катлабан); Бог, па кум – вревеоше наши стари. Кум некако дојде по род од сву роднину. Он је за убаве прилике, кад се жени и одава, кад се рађа и крштева кад се слави и празнује... овија други мож си помину и за сваки д'н и за не дај боже. [...] А кумство, кумство је веза јача од крв. Тој је поштување. Бог, па кум, вревеоше стари... (Зај'м). Слично уводним и финалним порукама, кратким народним сентенцама прожет је и унутрашњи текст прича: Суд је туј да се у њег сритају истина и правда. Овде сам рођена, овде ћу си и умрем. Докле имам планови, ћу имам и данови.

Иако су протагонисти који износе причу у првом лицу, и мушкарци и жене, у књизи доминира интиман женски глас из прича Нећу, тато и Камен под груди. Корени овог гласа у нашој књижевности су у Михаиловићевој Петрији и драми Камен за под главу Милице Новковић. Он доминира у овој књизи и по јачини му је раван последњи, али мушки глас, из приче Пропас. Сви заједно чине својеврстан књижевни хор који ритмиком једног говора показује колико је и како дубока душа бића које живи у прошлом времену или савременост евоцира кроз прошло.

Поред народне мудрости која је вешто ситуирана у причу, налазимо и мотиве који су тачке спајања са нашом народном и нашом уметничком књижевношћу. За народну је јасно откуд ту, а за уметничку нит приповедања ауторка може да захвали свом умећу и таленту.

Од мотива које имамо и у другим делима наше књижевности можемо навести мотив ожалошћене породице у причи Нас ни Свети Сава не мож да измири, мотив жене петријанског типа већ смо поменули, а познато је да Виолета Јовић у свом ранијем опусу вешто барата универзалним мотивима – поготово је то видљиво у роману Тен'ц где се јавља мотив покојника (види више у: Пирандело Покојни Матија Паскал и Нушић Покојник). Управо тачке спајања универзалног мотива и народног јесу оно што доприноси стилизацији ових прича и њиховој вредности.

Доминација фолклора не долази само путем језика тј. говора, народних мудрих изрека и фраза, показивања и указивања на руралну средину и начин живота у њој, већ и на основу фолклорних епских мотива од којих се јасно уочава орање друма у причи Пропас. Овај мотив нашој књижевности познат је из епске песме Орање Марка Краљевића. Виолета Јовић га употребљава у инверзном облику стварајући од њега подлогу за три слике приче Пропас: у првој образован човек долази у завичај, родно село, покушава да отргне од пропасти њиву коју су му прегазили и од ње начинили друм, друга слика је слика нашег друштва дата кроз приказивање односа болесника и доктора, трећа слика је слика смрти, коначног гашења живота.