Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                16 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
Небеским платном | Невена Милосављевић

ФАРИСЕЈ

Небеским платном ноћас Фарисеј плови
У мутној, набујалој савести
Огрнут сујетом, моје грехе лови.

Кроз витице од цвећа 
У миомирису расцвалих
Лотоса и свећа
Он тражи моје помиловање 
Од Анђела из Раја 
Протераних и палих.

Па ми у умилу суде,
Срце рањаво черече и пеку
Да све моје блуде и залуде
Хируршким резом 
Без крви исеку.

Да се само из њега 
Задња нада слије
И самртно лице
Њоме ми умије.
⪤

ТРНОВА ЛЕСТВИЦА

Молим за још једну рану,
нек крвари,
нек прокуља на ону страну,
где Она борави.
Један степеник више,
Њој ћу бити ближе!
Као подвижник онај стари
кроз пустињске бедеме,
боса корачам,
да примим умил' твој, 
ја пуштам стопало 
нек крвари.
Један степеник више,
Њој ћу бити ближе!
Опомиње ме глас фатаморгане,
не клони, устај,
пре него сване!
Хеј, ти смртниче,
своју песму настави,
Не стај!
Трећу лествицу у грижи састави,
за бол и гној 
̶  Не хај!
Један степеник више,
Њој ћеш бити ближе!
У пећини хладној не дремај,
Већ зови!
На далек пут се спремај, 
где те буду одвели снови.
Један степеник више,
Њој ћеш бити ближе!
Хлеба и воде немој узети,
у строгом посту
̶  Одрекни се свега!
Даље ћеш, можда,
уз лестве пузати,
али решићеш се стега.
Један степеник више,
Њој ћеш бити ближе!
Један степеник више,
Њој ћу бити ближе!
Сени небесној, неухватљивој.
Док недостојна слушам 
рајских птица пој
предајем чула 
песми тој,
несхватљивој.
Моја стаза је ружама посута,
на главу ми ставили круну од трња,
свака кап зноја и суза просута,
од смртног бездана није ми црња.
Пођох даље,
да сени приђем
кроз каљаве раље,
у гротло сиђем.
Уз трнове лестве се успењем.
Из крвавих прстију потече мед,
моја душа вапи за спасењем,
али још није на мене ред.
Преда мном латице у венућу,
пазим, где газим, обилазим,
и ограду и празну кућу,
у душу своју силазим.
Силазим, али се верем,
што сам ниже, то сам више,
рајске цветове већма берем
и дишем гласно, а певам тише:
̶  Један степеник више,
Да Ти будем ближе!
Сено моја
у крви пресахла.
⪤
ДЕО ТЕБЕ

Расцвали се јорговани
Све је као оног лета
Исто небо помодрело
А дрвени шадрвани
Згуснули се у бокоре
Па све буја и све цвета.
Сунце пече као ждрело
А у срцу хладна зима
Усне ћуте у покоре
Два острва, два су света.
А грло ми гротло врело
Нема воде, лаве има.
Растаче се моја душа
Као росна детелина.
Немам нигде дома више
Где ми није душа твоја
А срце ми као перо
У свитке златна слова пише.
Не остајем у том свету
Злобна мора, камен сиви
Чекам воз за другу страну
На перону судбу плету
Ту се само јоште живи
Tу још само имаш рану.
⪤

ИГРА ПРЕСТОЛА

Опколили смо сопствене мисли
У два логора
Два стецишта угаслих
Очекивања.
Седимо са две стране
Исте арене
А на попришту
Без смењивања
Слутње само
Још се као
Лавови
Са гладијаторима боре.
Отворимо наше усне
Нека нам уђе кроз поре
И меке учврсле боре
Макар трачак
Неразумевања.
Макар привид
Узајамног исмевања.
Раскрсти прсте камене
У чвор свезане 
За сваки случај.
Не гаси пламене
Из груди што букте
Па врата закључај
Од тешког храста 
Што за нама хукте.
И као да смо сами 
На овом свету
Начини потез први
И на овом рулету
Ми
Играмо до задње
Капи крви
Игру престола,
Без мрве кајања
До задњег прага
Неиздрживог бола
И ко победи
̶  Нека слави пораз!



                 О ПЕСНИКИЊИ

   
          Невена Милосављевић

Рођена је 1990. године у Новом Пазару. Дипломирала на Филозофском факултету, на катедри за Српску књижевност и језик у Косовској Митровици.

Бави се писањем од девете године, учествовала је на књижевним конкурсима са поетским и прозним текстовима.

Живи у Звечану на Космету.