Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  4 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

О младима је реч
 
Рекапитулација





Пише: 
Марко Јуришић



Прошла је прва половина 2017. године што значи да је највећи број конкурса и шанси да неафмисани аутори дођу до своје прве књиге, такође прошао. На том пољу је урађено следеће (мање̶-више): СКЦ Крагујевац ће у својој едицији Првенац објавити три књиге; Матица српска ће у својој знаменитој едицији Прва књига објавити пет књига; са поетских фестивала младих песника одржаних у Зајечару и Врбасу биће објављена по једна књига; библиотека Милутин Бојић из Београда објавиће једну књигу поезије, али ће та књига, за разлику од прошле године бити друга књига награђеног песника, па је нећемо рачунати; конкурс фондације Дејан Манчић из Ниша, (сада већ традиционално, можемо рећи) неће објавити никога, па се поводом тога може констатовати следеће:

Фондација Дејан Манчић из Ниша, основана 2000. године у част песника и српског хероја Дејана Манчића, погинулог на Косову 1999. године, од свог оснивања до данас је сваке године организовала конкурс за младе, неафирмисане песнике и сваке године бирала победника, те до сада штампала укупно 15 књига поезије. Међутим, од 2014. године до данас, награђен је само један аутор, и то прошле године. Од протекле четири године, три су биле без победника, уз објашњење да нема квалитетних рукописа (дакле, средстава за штампање је било). Ако се узме у обзир да је пуних 14 година за редом било квалитетних рукописа, објашњење да их је од 2014. године напрасно нестало, ако се узме у обзир да долази од фондације која држи до себе, је у најбољем случају неозбиљно, те се отворено може поставити питање сврхе овог конкурса.

На резултате конкурса Књижевне омладине Ваљева за прву књигу младих аутора чекаћемо барем до септембра, али је штампање једне књиге извесно. Разлог толиког чекања на резултате, узевши у обзир да је конкурс завршен почетком маја, лежи у броју чланова жирија:  има их пет. Конкурс је дуго трајао, пристигао је велики број рукописа, а сваки члан жирија чита све рукописе. И ваљало би рећи коју реч о овој, за већину стваралаца непознатој организацији, а која прилично искаче из уобичајеног шаблона. Књижевна омладина Ваљева је основана 1976. године, а конкурс за најбољу књигу младих аутора организује још од 1980. године. Пошто се од самих почетака строго држала ван политике, целокупна организација свих активности била је осуђена на волонтерски рад, приватне могућности и добру вољу појединаца. Отворено одбијање политике и политичара резултирало је објављивањем тек двадесетак књига за скоро четири деценије постојања конкурса, јер до сада није било власти која није искористила прилику да по систему Ако нисте с нама, онда сте против нас, рад ове организације кочи и опструише кад год може. Зато су њихови конкурси нередовни, јер се књиге штампају из приватних средстава, онда када их има.

Из свега наведеног, за сада је извесно објављивање једанаест књига; једанаест књига на територији Србије и Републике Српске, која броји осам милиона становника; мало више од једне књиге на милион становника.

У свакој сфери живота ове државе и ове нације звони звоно за узбуну. Није стање у књижевности другачије од стања у сликарству, нити је стање у уметности другачије од стања у науци, пољопривреди или привреди. Али, ако се узме у обзир да ће на осам милиона људи бити објављено једанаест првенаца (не рачунајући оне који ће сами финансирати објављивање своје књиге), који ће проћи потпуно незапажено, и то у укупном тиражу од 3.300 примерака, или мањем, онда је јасно да је у овој земљи једна сцена једне уметности нестала. А то је омладинска сцена уметности зване књижевност. И практично и теоријски, она више не постоји. Скоро три деценије она је систематски гашена, да би у другој деценији двадесет првог века сасвим нестала.

У поплави демократије, нове културе и нових врeдности, остала су острва наведена у првом делу овог текста. Та острва су мала, а оних који пливају око њих има много. У ситуацији када су острва мала, а пливача много, није питање ко је бољи пливач, то никога не интересује, већ је питање ко ће се први докопати острва. А до острва долази онај ко им је најближи, ко има среће, или ко ухвати добру струју. Али ни за оне који први допливају до острва није крај проблема. Острва су сигурне зоне, на њима је чврсто тло, а на сваком чврстом тлу неко стоји. Тај који стоји врло лако може шутнути неког пливача из воде, ма како он добар био. Макар био и најбољи пливач на свету, врло лако може добити ногом по носу, јер му из воде само нос вири. Због тога није редак случај да добри пливачи остају у води, јер газди нису по вољи, или му просто нису познати. Али, колегијалност и част налажу да се онима који су како год изашли на острво (како су знали и умели)  пружи рука и да им се честита, али и да им се пожели срећа. Јер је њихов следећи корак излазак на копно. А у поплављеној земљи, копно је углавном врло далеко.