Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                26 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Подсећање | Душан Матић



   
          Душан Матић

Рођен је у Ћуприји 31. августа 1898. године. Био је песник, мислилац, преводилац, романсијер, есејиста и прозаиста, један од покретача надреализма у српској књижевности.

Са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем написао књигу Положај надреализма у друштвеном процесу

Умро је у Београду 12. септембра 1980. године.


ДОНЕЋУ ТИ ЦВЕЋЕ

Донећу ти цвеће што расте у сновима
чудно разроко грдно и грдобно
донећу ти цвеће усамљеника
снове оних којима љубав није одговорила

донећу ти цвеће што расте у пустињама
непојамно отровно опојно и слепо
донећу ти ватре што букте у грозницама
ватре што се не гасе ватре од којих се умире

донећу ти цвеће што ниче у мочварима
цвеће од кога се нећеш никад да излечиш
донећу ти мирисе свих мора свих сахара
мирисе од којих се никад нећеш да пробудиш

донећу ти све мржње да рисови те оне чувају
донећу ти све маске да невидљива ми будеш
донећу ти незајаженост своју да у теби занавек гладује
донећу ти бескрај да се никад више натраг не повратиш

донећу ти све навике тешке гривне да смире
руке ти немирне све сумње да вежу нестално ти срце
донећу ти све радости јаке ко зачине истока
да те сломе и будеш тиха као река понорница

донећу ти цвеће наших небеса
донећу ти цвеће наше крви
донећу ти небо наше крви
донећу ти крв нашега цвећа

донећу ти крв наших небеса
донећу ти небо нашег цвећа
да кружиш у мени ко звезде што у ноћи смешно и сметено круже
да си ми крвоток живота да си ми крвоток смрти.

Из књиге: Багдала, Нолит, Београд, 1965.

САМОЋА

Тугу не можеш описати.
Она је поплава која носи све пред собом
подрива куће,
рије насипе,
ваља брегове.
Човек је премлаћено псето ником потребно.
Мрзим тугу.
Тугу не можеш изразити.
Она је пожар који тиња годинама
и букне,
очас плану шуме,
нестану градови.
Човек је васељенски леш који нико
не може познати.
Мрзим тугу.
Тугу не можеш судити.
Она је увек камен о врату дављеника
занавек везан.
Смирај је само на дну
које се измерити не да.
Човек – пламен
враћа се у камен.
Мрзим тугу.

ПУНЕ СУ ОЧИ НОЋИ

Пуне су очи ноћи
Пуне су ноћи тог грозног црног меса људског 
У тој узалудној чаши где смо ми само живац ватре. 
У барци пуној крви кад пева најзад голуб први 
Њихову светлост дај ми за врући врисак ових звезда.

А ја ћу ти дати парче по парче наше лажи 
А ја ћу ти дати прегршт по прегршт ове неме страсти 
А ја ћу ти дати капљу по капљу ове мртве дражи.