Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  8 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Заборављени песници | Павле Соларић





Приредила: Споменка Денда Хамовић



Павле Соларић је рођен 7. августа 1779. у Великој Писаници код Бјеловара у коју се његова породица доселила из Босне у првој половини  XVIII века. Био је српски песник, лингвиста, археолог, географ, просветитељ, утемељивач српске терминологије у више научних дисциплина. Отац Никола, свештеник и велики библиофил, је рано улио сину љубав према књизи и науци. Школовање је започео у Крижевцима, око пет година је провео по манастирима Фрушке горе, затим је наставио школовање у гимназији у Загребу, а потом у Сремским Карловцима. Студије права и филозофије завршава на Загребачкој краљевској академији 1803. и у јесен исте године одлази у Италију, у Падову, где се није дуго задржао. Али боравак у Падови је био пресудан за његов даљи духовни и интелектуални развој јер ту упознаје Доситеја Обрадовића и Атанасије Стојковића и уз ова два великана утемељује се као рационалиста и носилац просветитељских идеја. Залагао се за секуларно образовање Срба, еманципацију жена. Доситеј га је називао  Минервиним љубимцем и небеским даром за Србе. Из Падове одлази у Венецију и ступа у службу Теодосијеве штампарије, у којој касније издаје своја значајна дела. Говорио је неколико језика а бавио се превођењем са француског, немачког и италијанског језика.

Павле Соларић се 1804. када избија устанак у Србији активно укључио у прикупљање новчаних средстава за устанике код богатих сународника, трговаца у Трсту и Венецији.

Исте године (1804) издаје своје дело из географије Ново гражданско земљописаније, уз које је штампао Земљеписник који предстваља први комплетан географски атлас код Срба, и Кључић у моје Земљеписаније раздељено у две књиге – прва обрађује Европу, друга Азију, Африку, Америку и Полинезију (ово дело је прерада дела немачког географа Адама Кристијана Гаспарија из 1801). Ово троделно издање је имало велики одјек у српском друштву и култури и утемељује географију и картографију као науку код Срба.

Међу многобројним и значајним делима су такође: Улогума человјечанског (1809), Поменик книжески (1810), Буквар славенски триазбучни (1812), Златнаја књижица (1813), Мезимац (1818), Римљани славеноствовавши (1818) које је  посвећено лорду Гилфорду којег је 1816.  подучавао српском језику и с којим је путовао Средоземљем.

Због негативног става о његовој поезији од стране Јована Скерлића овај умни и даровити прегалац бива заборављен и непознат широј читалачкој публици. Међу критичарима је био гласан и књижевни историчар Јован Деретић, а Мирослав Пантић и поред критичког става пише да Соларић успева да излучи комаде правог бисера. Тек крајем двадесетог века песме су му објављене у збирци Гозба (1999) коју је приредио Здравко Крстановић, а Милорад Павић му посвећује заслужену пажњу. Сместио га је у предромантизам тумачећи га у оновременом српском и европском књижевном контексту. Антологичар Младен Лесковац је осам његових песама уврстио у друго издање своје Антологије старије српске поезије (1964), а Раца Коломан је Соларићеве анакреонтске песме уврстио у своју Антологију старе лирике грчке (Загреб, 1916). Стих му је у четрнаестерцу који је редак у српској и словенским поезијама, гибак је, динамичан, течан, звучно и значењски богат, са бројним асонанцама и алитерацијама, семантичким нијансама, преливима и свежим поетским сликама. Соларићева поезија је јединствена химна, појање радости, велика похвала Творцу, човеку и природи, бескрају, чудесима и преображењима васељене, јединству и тајни видљивог и невидљивог. Пева народним језиком са црквенословенским и руским лексичким елементима који имају посебну чаролију и дар су уживаоцима овакве ретке поезије. За живота није објавио сва своја дела. Заоставштина му је у архиву САНУ.

Умро је од туберкулозе у Венецији 18. јануара 1821. 



ПРЕИЗРЕДНА НЕБА КЋЕРИ

Преизредна неба кћери, кћери трех богиња,
    Амарила, достојна бит у числу богиња!
Р’јетка жено жељи нашој у нињешне дане,
    Побједа ти, благодати све носиш собране!
Луцина је о рождеству настојала твоме,    
    Здравје теби присудила всеподобно своме.
Т’јело, која у острову Идалији влада,
    Дала ти је од утробе Венера свог сада,
Украсила лице твоје, милотом облила,   
    Ил’ си она, ил’ ни она лепша није била.
Из мудрости напојена Минерве путира,
    Превосходиш словом љепост, ево мог немира!
Што грације и што музе, што уме Купидо,   
    Ти си у свем владичица, мога срца Дидо.
И Фортуна служила се са својими дари,
    Да толико својства блисте ко Данице жари.
Б’једног мене, та година, то је кратко време,
    Да баш за ме једног само сви се часи спреме,    
Ја полазим, али мени, зашто си позната?
    Да сам слушо, рекао би, није ми предата.
Предата си, узнао сам, ето нам печали,
    Нити можеш, нити могу: вјеру би си дали.
Ти судбину заслужујеш лучшу од ти’ љета,    
    Лоша срећа, што и можно, мени свуда смета.

преизредна – изванредна, прекрасна 
трех – трију 
число – број 
Луцина – Јуно Луцина у рим. 
митологији богиња порођаја 
Идалија – Ида на Криту, на којој је према грч. 
Миту одгојен Зевс 
сад – врт, башта 
лушће – боље 

САН 

Јест у нами нека сила, ово није всује,
    Тајна сила које су нам непостижне струје.
Глава престол, а све т’јело њезина држава,
    Ако уди и позаспе, она нам не спава.
Всегда будна, дјеиствује у ноћи и дану,    
    Обилази невидимо коју оће страну.
Састаје се ко је с киме, кад сном плот ужива,
    Да откуда бити може, што се ноћу снива?
Ја сам снио да си са мном мила Н. била,
    Кад се пренем, сав се состав моји тресе жила:   
Не иначе, но ко да смо лицем к лицу стали,
    Благородно на том часу к свецу нашем звали,
Вече бјаше, оно љубве безстрашија време,
    Гди се стиду јуношеском тме на покров стреме.
Не знам ни сам како си ми с прозора знак дала,    
    Воскресно сам покрај тебе, зачела се шала.
Ни на уму да се за то коме не докаже,
    Како л’ прођо, гледеће те, ја толике страже.
Ил’ су били сви ван дома. ил’ у тулу стр’јеле,
    Еле не би ту злотвора, силе и’ сапеле.    
Ти си стала на прохлади, за топлоту дана,
    Одјевена ко по лову на купјељ Дијана,
Ја сам предсто с оним жаром једва̶дочекања,
    Што граничи до самога за себе незнања;
Припао сам, твоја рука клонула је на ме,   
    Све ми т’јело чрезвичајне осјетило чаме.
О, сјели смо ко на одмор од некога труда,
    Срца сама говораху, уста као луда;
Другда би се језик опет, да нам све искаже,
    Развезао на толико што памет не смаже,   
Другда би нам вздиханије, лобзаније, ...
    Ток пресјекло разговора мога или твога.
Оваково свидјетељство, да си оће благо,
    Срца наши развргло је угодије драго;
У восторгу загрљења, сан крила развуче,    
Свега всхода сл’јед остане, срце што ми туче:
О, дај, Н. колико је среће ти на глави,
    Да ми се сни моји збуду скоро и на јави!

всује – узалуд, без узрока, напразно 
безстрашије – неустрашивост 
јуношески – младићки 
тул – тоболац за стријеле 
чрезвичајни – необичан, особит 
взиханије – уздах 
лобзаније – пољубац, љубљење 
свидјетељство – свједочење 
восторг – занос 
всход – узлажење, увођење

ЧЕРНА ЗЕМЉА ВЛАГЕ ПИЈЕ

Черна земља влаге пије и древа напаја,
Море пије дожд и росу и реке сви краја,
Сунце море, а сунчане мјесец пије зраке,
Зашто, браћо, и ја лозне да не ц’једим злаке?

древа – некада 
дожд – киша, пљусак 
злак – влат, расатиње

МОЈА САМВИКА 

Ја сам хтјео Југовиће, хтјео пјети Јанка,
    Славу сербски обновити с’ старине јунака.
Али струне, кад се машим до моје самвике,
    Вострепећу о љубови, њежне звекну лике.
Ја пристројим нове струне, согласим самвику:    
    Начнем Марка Краљевића, храброг в’јека дику,
Душанову величати станем силу рубов,
    Но самвика возглашаше опет само – љубов.
Збогом дакле витезови – кад самвика неће,
    Ја ћу пјети шта је мило, љубве брати цв’јеће! 

пјети – пјевати 
самвика – старохалдејски музички инструмент 
с три жице 
лике – лице, облик

СВЕТИ ЧАСИ 

Човек трпи и подноси свакојаке страсти:
    Свагда мален, с’ силном вољом, а свагда без власти.
Али има (ко би реко?) жизни магновења,
    Гди сам не зна какова је човек покољења.
Божијега? Бози сами с неба силазаху,   
    С људма неке пробављати часе миловаху.
Дуси живе половином, без видими уди,
    Но ми с душом и са т’јелом цјеливамо, људи.
Часи свети! Да се човек свега добра лиши,
    У вами су јоште пред њим исполини миши;    
Стогодишње сплаћујете у једном дну труде,
    Стогодишњим прекосити тад висите груде!
Само љета, и с овима нек’ је мени здравје,
    Земља ми је подножије, а небо возглавје.
Нек’ с’ у бездну безчувствену, ко мрзи, углуби,    
    То с’ у часи, да не шапћем, каде човек – љуби!

жизн – живот 
видими – видљив 
исполин – оријаш, див 
сплаћујете – спајати, збијати 
углуби – уживи

ПРИЈАТЕЉСТВО

Се што добро, што ли красно свуда међу људма,
    Нежел’ жити браћи скупа с љубве пуним грудма!
Житеиске скорби тару б’једна нама чувства,
    Шта би било, да нам није искренога дружства?
Пријатељство, искрености благородно чадо,   
    Стегнуло је њежном свезом дружествено стадо:
И друг другу све теготе носити помажу,
    Мед је сладак, зашто пчеле овако се слажу.
У починку, у одмору, покоју, празнику,
    Гди се срце наслаждава, и ухо у лику,   
Младост, крјепост и охота воспарују вољу,
    И на земљи чловеческог угодија дољу.
Сад нас један љупком пјесном, други игром блажи,
    Овај милим пљасанијем, ини вкусом дражи:
Ов’да селским љепотама дух наш преизбива,    
    Он’да тиха разговора сладост нас опива. 

неже (ли) – него (ли) 
жити – живјети 
скорб – туга, брига, жалост 
наслаждавати ̶ уживати, наслађивати 
пљасаније – плесање 
вкус – укус 

ПЕСНИЦИ ПАВЛУ СОЛАРИЋУ    

Сима Милутиновић Сарајлија

ПАВЛУ СОЛАРИЋУ 

Душе крепост и устрајност срца,
Добродјетељ преизрадна, умје,
Видовитост и бесмрће Спаса –
Именом се овјенчава Павла.

Сербског ума напрв свештениче,
И великог Доситеја следче,
Сам си себи изабрао друштва;
Овјенчавши чело своје дивно.

Ти у бивше погледо си зорно,
За будуће радећ беспрекорно –
У небеском звезда т’ јату сјаје,
Неспокојном благи покој даје.

Годишњица Николе Чупића, 1905.

 

Јован Стерија Поповић

ПАВЛЕ СОЛАРИЋ 

Споменик сени књижевника главни,
    Спремају Србљи, тако гласи вест;
Рајић, Мушицки, Доситеј преславни,
    Павловић исти ту ужива чест.

Да л' тко и тебе, Соларићу, гледи?
    Нароку судба осуди те злом.
Целог живота једној познат беди,
    Остајеш забвен и у гробу свом.

Споменик теби! Смемо л’ то изрећи?
    Кој’ си просјакао хлеба залогај,
Трудио с’ гладан о народној срећи,
    Сад да ти плати мртав стуб овај.

Каштра тврдоћа на мермерној плочи
    Неће л’ постидет чувство рода твог?
Хладно, као стена, наше суве очи
    Пратише беду врла мужа свог.

Натписи какви? сјајни, или прости?
    Истинит натпис не буди нам срам:
„Овдека леже Соларића кости!
    Народ љубивши, презрен бјеше сам.”

Кости јадовне, јесте л’ све на броју?
    Није л’ вас хиштни повредио час?
Време разлаже непогоду своју,
    Тридесет лета растурује нас.

Прођ’те се Србљи награђат’ покојне,
    Глува за хвале црна земља јест,
У срцу љубов, не гомиле стројне,
    Срушеном венцу излишна је чест.

Јошт многи служе свенародној срећи,
    Тешкој у борби са невољом злом,
Служе и пиште оскудност носећи,
    Подвигу жертва да подлегну свом.

Пруж’те им руку, жива алче уста,
    Жив кад се труди нек за мезду зна,
Споменик мртвом награда је пуста,
    Сујетна хвала нашег празног сна.
 

Даница бр. 2, Нови Сад, 1860.