Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                17 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
Два пута две песме

  Жељка Аврић  

ЖЕЉА

стижу нам празници
време жеља доба самоће

под великом небеском шатром 
на свету изгубљених људи
у кући која није дом

шта нам још треба
осим нежности

тегобним уморним
и неприметним
тишини  сличним 
ветру истоветним

шта нам још треба 
осим ћутања

реч је оштра и крхка
празна као одјек
чувај се њене сенке

пловидбом усидрени
са циљем у лутању
заносни скрушени
у шапутању и шкргутању

шта нам још треба
осим сунца
звезде су хладне далеке
а месец равнодушно нем
кораци као ноћ пред смакнуће

нежности треба
да свему смисао дамо
зрно капљицу мрву 
мало нежности само

да би нам поглед био Сунце
певало срце 
ћутањем се разумели 
⪤

БАЈКА

није било време
није било место 

требала сам проћи 
требао си зажмурити

ја својеглава са звездама у очима
ти налик временској непогоди

бескрајно сретни
и истоветни

на први поглед

свитање се у сумрак прометнуло
сударили светови 
замрзле речи на уснама

са првим додиром
обрушио се талас
преплавило море
ветрови везали у чвор

нас безвремене
и занесене

мене која је веровала у чудо
тебе који си говорио да их нема 

хтела сам али није ишло
могао си није ти се хтело
онда смо се мимоишли
и није се десило ништа

земља се и даље окреће
људи се срећу и одлазе 

ја скамењена птица
ти засенченог лица

када си затворио врата
у бајци Угашених светлости


  Томислав Маринковић  

КИШЕ У ОКУ 

Замишљао сам пречице,
стазе, путељке што воде
до твога срца.
И стизао увек прекасно:
кад бесни олуја,
мрачи се небо,
а твоје срце већ било тада,
негде далеко, на другом месту.
Сад немам ништа,
власник сам само јетких уздаха,
тужне, јесење ледене кише.
Кад бих могао да се сакријем у зрно пиринча, 
у сенку мрава,
да ме не видиш никада више.
Сад спавам, занет,
изнад живота.
Ако порасте поново у мени трава,
изгреје сунце и месец засја
из занемелих тамних груди,
тихо покуцај на моје чело,
шапатом врелим ти ме пробуди.
⪤

МОЈЕ СРЦЕ

Начета јабука могла би
   да буде моје срце,
   за које се питам
   (иако одговор бесконачно касни)
   у шта се претворило. 
Неко би помислио да
   јастуче је за игле и чиоде,
   јер свуда иза њега остају
   трагови крви, а пред њим
   лето нагло губи питоме боје.

Дневна светлост, што ширила је
   угао гледања на ствари, сада гасне;
   долази ноћ и тихо цвиле вратнице.
   Неко хоће да уђе у моје срце.

   Али срце то не зна.
   И не зна да ли је јастуче
   за игле, јабука или срце.


Кент Вилијамс