Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                18 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Неко други | Слађана Миленковић 



РЕКА

Медеја никад није била овде.
Отишла је за својима, за сенима.

Јасон, ни Марс, никад нису били овде,
ни Купидон, нити Дионизије.
Овде се само Хад, вазда игра истине.
Између тамо и овде? 
Између је река, непрелазна.

Тамо неко плови. Некако плови. 
Орфеј!
Плови и пева, испева стихове што плаве небо.
Плови преко реке и силази,
више га не видимо.

Спушта се доле,
све ниже и ниже у дубине.
И пева. Он пева све више и више.
Стихове што плаве обале суре.
Стихове што плаве очи.
Стихове што плаве све.

Утопљеник стихова сама је Еуридика.
Нема куда без Орфеја.
Нема никуд без Еуридике.
Силазак у Хад, нема се кад
нема се више ни куд
само доле.

НЕКО ДРУГИ

То је све због тога
што сам бар на кратко
желела да заборавим.

Да све заборавим
и да будем неко други.

Да заборавим свој живот,
и своје речи,
и твоје,
и твоју тишину
и даљину туге
даљину сете,
а радост друге
неке друге жене у мени
неке другачије ја.

Јер ја више не умем.
Не умем да се радујем,
не умем лепо да живим.
Умем само да се кајем,
преиспитујем
мерим,
поклањам
све раздајем
и
стајем
увек на исти камен
на камен са којег нема погледа,
са којег нико није скочио
још.

СТАЗА ПОВРАТКА

Да ли је тешко, оче,
можда последњи пут
ићи стазама детињства?
Кроз Вуковац,
па доњом се стазом око куће
с оне стране Васовића.

Са пропланка
где је  некад
велико стадо оваца пасло
гледаш у родну кућу.
Још држи се.

Идеш на парастос оцу
као да идеш последњи пут родној кући.
Ко ће те дочекивати
кад никог више не буде?

Још само сусрет са братом
личи на поздрав два храста
што усправни
грлећи се стоје.
Можда последњи пут идеш
шумском стазом
којом си некад ишао
по прва слова.

Можда те још увек неко чека.
Не могу да идем за тобом, ни с тобом,
само ти могу мисли слати
да те чувају на путу
и да се опет вратиш.

КÒ И ПРЕ

Бранку Радичевићу

Небо кроз прозор
и птица лет.
Само да ми је
да изађем
и станем
под небо плаво.
Да ми је да дозовем облаке
беле и лаке
и ветрић благ.

Тада се нестаје
тада
у реду је
све.
Више не мислиш
ни на шта
него
идеш, радиш,
шеташ се
кроз парк.
Сретнеш неког пролазника
јавиш се
наставиш даље
до Саве.

Седнеш на обалоутврду
од камена или бетона,
посматраш реку
њен ток.
Њен ток
односи све твоје бриге.
Удишеш ваздух
дишеш дубоко.
Ветрић пири
кô и пре.

Небо се плави
кô и пре.

Облаци пролазе
кô и пре.

Сад можеш да живиш
кô и пре.

Издржаћеш
снажна си
кô и пре.

Али ништа више
није кô и пре.

НЕКАД САМ ЗНАЛА ТАЈНУ

Одгонетнута је манастирска тајна.
Некад сам знала тајну.

Два степеника
која воде у нигде.

Два степеника
за која мислиш да су варка.

Два степеника
у тајну
улаз
ка благу
пролаз
из прошлости
одблесак, сјај.
Некад сам знала тајну
Љубостиње.

Та тајна, некад одгонетнута
па поново забрављена у непознато
таји прошлост.

До следећег сусрета
до наредног пута
до згонетања
и одгонетања манастриске туге.

Кнез Лазар и кнегиња Милица (манастир Љубостиња)