Суштина поетикеЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT
<<назад 9
|
Милутин
Бојић је преминуо 8. новембра 1917. године у Солуну у болници. Сахрањен је на
војничком гробљу на Зејтинлику.
Крајем лета 1922. године његови посмртни остаци
пренешени су у Београд.
|
БАЈКА О ЖЕНИ Љубичастом паром дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно. Усијан се песак бели и прелива, Задрев у небеса ред планина спава, На црвеном жалу слет ждралова снива, Рој мушица дршће изнад речних става. Врућ, запахнут миром и музиком боја, Са досадом Човек сву ту раскош мотри, Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја, И тражи у сунцу да свој одглед смотри. Зрелост једрог дана празна му је сена, Нејасних облика једно Ново чека, Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена. — и одједном он се страшћу зацерека. Са јелових гора слазила је Жена. (1911) ⪤ ОЧИ Муче ме твоје очи никад сталне, Час смртно црне, час кô осмех нежне, Час модро плаве, зелено опалне, Кристалне И меке као пахуљице снежне. Њин господски поглед свуд ме прати. Ја бивам нема и безвољна лутка Изнад које се низ облака јати, А пати Што крв ће твоја у њу да се утка. Чујем реч њину кô властиту грижу, У звездама их видим кад се роде; Челичне, оне до кости ми стижу И сижу Разорне, мутне кô пролетње воде. Неизгладиве као вечно клете Пољане, које мртве усе згрћу, За туђи ујед на мени се свете И прете Те очи које не тамне ни смрћу. (1914) ⪤ НА ОСТРВУ Нечујно пучина примиче се хриду, Сањива у вео облачи се мрачни, Кô невеста бела, кад у чедном стиду Са трептањем чека на пољубац брачни. Озбиљних чемпреса нежна шапутања Прижељкују шумор кактуса и палме. А под густим хладом неранџина грања Млади љиљан пева богочасне псалме. Само наша душа у ту вечер страсти Мрка је и хладна кô недра дубина, Врх нас заман лоза просула је цвасти: Недирнут је гитар и пехари вина. И алге се ноћас љубе сред оргија И окреци поје своје мадригале, Само за нас тренут славља не избија И ноћ нам не поји љубавне кимвале. Јер нас хвата језа и северац свира Кроз недра, где чама на згариште седа, Јер храмови свети нашега свемира Остали су иза урвина и леда. Опраштајте зато наше речи грубе. Опраштајте клетве и пирујте даље. Хвала вам, што наше освежисте трубе, Нама које ветар у ваш кутак шаље. Ми ћемо отићи, носећи на шлему Срму ваших ноћи палу по гранама, А кад Господ дође, поверите њему Звук песама наших осталих за нама. Опростите, што смо уморни се стекли, Да ваш врт нам пружи сан и исцељења: Ми идемо куд су богови прорекли: Преко сланих гора путем васкрсења. (1917) | ⪤ XXI СОНЕТ Сву тугу своју у те бих да скријем И да, друкчији но што сви ме знају, На твоме недру, кô у родном крају, Кришом од људи сузе своје лијем. Само твој да сам, и сав да се свијем И да ме очи твоје воде рају, У кут где боли и уздаси стају: Из твога ока да утеху пијем. Мој бол је велик, од свег бола већи, И само теби, теби ћу га рећи: О, буди сведок мога искушења! И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се без греха и јада. О, буди црква и Бог мог спасења. ⪤ ПЛАВА ГРОБНИЦА Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких. Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом! (1917) |
