Суштина поетике је 23. новембра ушла у пету годину свога постојања. Иако је још дете, надам се да је прележала све дечије болести и стала у ред озбиљних књижевних часописа. Кажем - надам се, јер земља у којој живимо ништа не разлучује. Ни озбиљно од неозбиљног, нити се зна шта је вредност а шта шунд, шта истина а шта лаж. Тај тренд није заобишао ни књижевност, па тако на једној страни постоје часописи у којима не можете објавити ако нисте афирмисани писац (ма шта то значило), а на другој зборнике о које се спотиче озбиљна књижевност. Имамо затворени круг афирмисаних писаца и отворени оних који књижевност своде на вашарска догађања.

За оне који у књижевности не јуре ни славу, ни новац нема нигде места, мада сам убеђен да је таквих највише. Ако их је највише, зашто су онда скрајнути? Нелогично је. Јесте, али само наизглед, јер у затворени круг се не улази без дебеле везе, у отворени без новца. Нема их јер верујем да не би, па да имају и везе и новац, ушли ни у један од кругова, јер књижевности треба служити, а не преко ње стицати по сваку цену славу и новац. Суштина поетике је ове четири године покушала да буде дом баш таквим писцима. Да ли смо и успели – не знамо. Можда време покаже, а можда се уморимо у борби с ветрењачама, па нас време прогута. Не кажем то само да бих нешто рекао, јер има и оних за које су баш на странама овог часописа чули и затворени и отворени кругови, па се они приволели њима не осврћући се више на Суштину поетике. Али, ово је Суштина поетике, а не патетике.

Недавно су у Србији били гости уметници из Русије и та дружења су била на радост српског народа и српске културе. О томе је за овај број часописа говорио Владимир Бабошин, главни уредник братског нам алманаха Новог погледа. (Свежи поглед у српском језику није уобичајена синтагма како већина буквано преводи назив овог часописа Свежий взгляд).

Овај двоброј ће по много чему бити другачији од претходних, а највећа новина је што сам, као главни уредник, решио да уз помоћ издавачке куће из Руме и мог пријатеља, власника СРПСКЕ КЊИГЕ М, Милутина Живановића, одштампамо неколико примерака. Тек да видимо како бисмо изгледали на папиру.

Анђелко Заблаћански