Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Прича | Сенка Војиновић



ТИМОР

 

Дечак се играо сам на дворишту, на уској бетонској стази што је водила од куће до капије, са обе стране оивиченој ниским зеленим растињем. Било је ту хортензија, божура, живице и тек засађених борића. Мало даље од низова жбуња уздизало се моћно високо дрвеће и дворишту давало изглед нечега између шуме и парка. Игра се звала задржи светлост. Био је један од оних пролећних дана кад облаци прелазе преко неба и на свом путу сваки час заклањају сунце, што се огледало у смени светлости и сенке у правилним временским размацима. Ту смену дечак је најбоље пратио управо на стази од бетона, јер се на њој најјасније очитавала. Одједном, нагло би се просуло бљештавило преко ње, околно зеленило добило би живописнију, јачу нијансу, све би постало јарко и весело и чинило се да је тако увек било и да ће увек и бити. Дечак је знао за промену која ће за пар часака уследити, али из свег срца желео је да то што зна нема никакав значај и да се тренутак светлости протегне у бескрај, или да га бар некако задржи што је могуће дуже. Али, светло би опет угаснуло, зеленило почело да тамни, и преко стазе би се поново прелила дубока и тешка сенка. Тако на сваких неколико минута. Ишчекивање сунца, нада да ће остати, па разочарење. Мали се питао како његова силна жеља нема никаквог утицаја на ток ствари. Боје и сјај тако су лепи, а сенка мрачна и тужна, па ипак, изгледало је да односи победу и све се дуже задржава на стази, а осунчани тренуци све краће трају, што је наговештавало и крај игре. Није хтео да призна пораз. Можда је Он крив за све, Он који га подмукло вреба сваког дана, који је и сад ту негде, сакривен у неком најмрачнијем куту и одатле диригује и овом игром, шаље мрску таму. Ништи сваку радост. Он не воли кад је дечак весео, сваки пут кад се насмеје, преплави га страшним осећајем да ће се десити нешто лоше и да ће тај смех морати бити кажњен, плаћен сузама. „Не смеј се толико, плакаћеш“, злослутно би одјекнуло у дечаку и осмех би утрнуо на уснама, праћен осећањем кривице и стрепње. И не само тад. Кад год хоће нешто занимљиво да уради, испита, крене мало даље од куће, јави се тај злокобан опомињући глас и леди сваки наум и покрет. Као да је био свуда и пратио све својим злим свевидећим оком. Дечак је знао да је Он у ствари заробљен, да чами иза неких тешких решетака, али је Његов поглед моћан и дах леден и снажно струји ка малиши, који не може да им се одупре ни побегне од њих. Ноћу, у својој соби, када се угасе светла, осећао их је на лицу и врату и дубље навлачио покривач. То Његово зло присуство најјаче је зрачило око три степеника која су водила у стару кућу. Пратило је дечака и кроз сан. А скоро сваке ноћи сањао је исти: како стоји на врху степеништа, са ужасним осећајем тескобе и неодређене бојазни, а онда се површина где стоји измиче испод ногу, које као да клизе и опасно и незадрживо приближавају се ивици и неминовном суноврату. И затим пада, пада, дуго, са осећањем сличним оном голицавом, кад се љуљаш на љуљашци затворених очију, мешавином страха и коначног препуштања, и увек се пробуди пре но што дотакне дно. Никад није сазнао шта се дешава на самом крају тог пута језе, где га по свој прилици чека Он, да га најзад шчепа у свој немилосрдни загрљај. На светлости јаве, дечак му се мигољио, измицао, одупирао својим слабашним телом од пет година.

Стајао је испред огледала и посматрао свој одраз. Лице с друге стране чудно је зурило у њега и послушно понављало сваки покрет ока и мицај усана. Тим кретњама хтео је да стресе мртвачку укоченост коју је назирао испод капака и белине коже. Струјала му је однекуд, извирала изнутра, и сад је покушавао да и мисао и слику развеје са лица наизглед бесмисленом мимиком. Несигуран да ли је у томе успео, изашао је из купатила. Имао је двадесет година, студент друге године филозофије. Другови су га у шали звали светац, због његовог увек уздржаног и безмало непорочног владања. Није се љутио због свог надимка, мада га је он у себи често мењао у демон. Како би Сократ рекао, даимонион. Није знао ни у којој мери би могао своје унутрашње биће да изједначи са сталном присутности једне тамне а моћне силе, која је диктирала његове поступке. Питао се како изгледа живот на терену апсолутне слободе од те спутавајуће ригидне власти. Није давао одушка себи ничему у чему су његови другови обилато уживали, и то не по својој вољи већ по снази тог неумољивог рестриктивног нагона изнутра, чијег је његово тело било заробљеник. Осећао је да се мора некад и некако одупрети сили која га меље и сатире, притиска му груди, крати дах и претвара у темпирану бомбу. Како то да сви све могу, само ја не могу ништа и никад? Осим да учи, ради и размишља. У томе је, без сумње, предњачио над својим друговима. Али то му није давало никакву сатисфакцију. Желео је да буде мање паметан, мање успешан у обављању задатака, а више као остали. Знао је да је одавно време да буде са неком женом. Идеја о женском телу и ужитку које оно пружа није му била мрска, али није га привлачила ниједна девојка из његовог окружења, ниједна стварна, од крви и меса. По слушаоницама се проносио узбудљиви шапат да је једна асистенткиња слаба на млађе колеге и да, онима који су јој нарочито симпатични, радо излази у сусрет по питању иницијације у свет неслућених задовољстава тела. Он није знао да ли је испод тих гласина неправедна измишљотина студената лако запаљиве маште или можда истина; на њеним вежбама био је једнако успешан као и на осталим, брзо га је издвојила међу другима и често прозивала и похваљивала, што је било уобичајена ствар за младића. Али, након што је трач допро до њега, и нехотице почео је да је посматра на часовима. У средњим тридесетим, прибраног и самоувереног изгледа, наоко више испуњена одјеком неких својих несазнатљивих мисли него свешћу о дешавањима на вежбама, мада увек у току, та жена није одисала путеношћу која зрачи и сажиже око себе. Ако ју је и имала, била је скривена негде дубље, даље од површног погледа. Док је редовно хватао белешке, младића је у једном моменту најпре коснуо њен глас. Дубок, мек, а једноставан и питак као вода. Никад до тада на њега није обратио пажњу. А онда је подигао главу и по први пут сусрео се јасно са њеним очима. Учинило му се да је нешто заискрило у њима, као жеравица, да би се брзо сакрило испод сенки дугих трепавица. То га је још више заинтригирало. Убрзо није могао да не призна себи да је посматра са дубоким и топлим уживањем које му се разлива по телу. Још је ревносније обављао задатке, јурио на њене вежбе и очајнички вребао било какав сигнал од ње да је он тај, да га је одабрала. Али ништа се нарочито није дешавало, вежбе су текле уобичајено, постављала му је питања и одобравала одговоре тоном истим као и увек, ниједна нијанса у гласу или гримаса на лицу нису одражавале скривено значење и жељно очекивани позив. То је већ почињало да га мучи на јави, а настављало се и у сновима. Сав у непрестаном грозничавом ишчекивању, осећао се као да копни од неке тешке а невидљиве болести, која га слама и црпи.

Једног тмурног поподнева по завршетку предавања, излазио је са факултета. Хладан ветар ошинуо га је по лицу и попрскао са неколико капљица кише. Машио се за кишобран и схватио да га је оставио унутра. Кренуо је назад и на путу до слушаонице, у аули, у дну степеница, стајала је она. Попут  привиђења, изашлог из његових снова, да га мучи својом демонском снагом. Застао је као укопан. Она се поздравила са особом с којом је разговарала, и на његово запрепашћење, упутила се равно њему. На чудно испражњеном ходнику није било никога осим њих двоје.

− М..., обратила му се по презимену − нешто си ми много расејан ових дана. Тачно ти одговараш, као и иначе, али као да су ти мисли негде другде. Питам се где.

Учинило му се да га враголасто посматра, она жеравица у оку искрила је скоро заслепљујућим сјајем. Хипнотишућим. Нека миришљава мекота и слаткаста топлина избијале су из ње, неодољиво се шириле и испуњавале читав простор. И ваздух. Хтео је да одговори нешто, али уста су му се осушила и језик залепио за непца. Изненада, пришла му је сасвим близу и шапнула на уво:

− Ако желиш да се играш, сврати код мене вечерас. Моја адреса је...

Осетио је њен дах на лицу. Крв му се сјурила у образе. Сав се сплео. Речи које је чуо одјекивале су му у ушима и парале мозак. У грудима је лудачки тукло. Толико је чекао тај тренутак, а сад се коначно и десио... Али,  тек што га је обузела еуфорија, лака сенка прешла је преко поља светлости на небеским висинама на које се неочекивано узнео, и сјај као да је почињао да бледи... Зазебло му је око срца... Однекуд, из дубина, јављао се притајени  злокобни глас, нешто подмукло и мрачно помаљало је своју мрску главу. Преплавио га је познати талас страха. Слутња да ће се нешто ужасно догодити. Тупо је зурио у под ауле, не могавши да се макне с места, док се она већ удаљавала и нестајала кроз тешка двокрилна врата, у кишно и тмурно предвечерје. Тако је остао дуго, док се није пренуо, у чуду како се и зашто ту затекао. Онда се сетио кишобрана, устрчао по њега уз степенице, још брже слетео доле и заглавио на врата.

То вече провео је као у бунилу, није ништа ни чуо ни видео око себе, на брзину се истуширао и пресвукао и већ је, као без душе, трчао улицом, у потрази за адресом која му је и даље одзвањала у ушима. Истовремено са узбуђењем, кочило му је удове оно осећање страха, али чврсто је одлучио да му не попусти, да га не слуша, да га надвлада бар једном у животу. Овај пут се неће предати, неће устукнути кад му је већ пут отворен. Пут у задовољство чула. Стигао је и позвонио на врата са реченим бројем. Зачуло се

− Уђи, отворено је.

У стану га је запахнуо сладуњав оријентални мирис. Гореле су ароматичне свеће и миришљави штапићи и осветљавали слабим пламичцима полумрачну просторију. Сенке су играле по зиду и свему давале призвук тајанства. Слаткаст мирис га је помало гушио. Ускоро се и она појавила у неглижеу црне боје, са распуштеном тамном тешком косом, оног истог мириса који се ширио станом. Гушило га је све више. Загонетно га је гледала, и затим затражила да скине сву одећу. Покорно се повиновао захтеву. Осетио је цело њено топло и велико тело на себи, затворио очи... Одједном нагло се одмакла од њега.

− Па ти изгледа не желиш да се играш са мном − подсмехнула му се.

На свој ужас, схватио је да га је властито тело издало, да не одговара на његову силну жељу, већ лежи млитаво и немоћно. Убрзано се смањивао и постајао све сићушнији у огромном кревету те страшне жене... Посматрала га је неколико тренутака сажаљиво, па се зацерекала... Младић је са врха три степеника незаустављиво клизио ка ивици, а онда се стрмоглавио у суноврат, и падао, падао, падао, праћен заглушујућим цереком... Пробудио се обливен знојем, у глави му је тутњало. Утрчао је у купатило и заурлао на свој одраз у огледалу, немоћно ударајући по стаклу:

− Ко си ти?! Изађи из мене! Одлази! Остави ме на миру...

Ударио је јаче, и мрежа пукотина распрострла се преко глатке површине огледала. Из новонасталог мозаика гледало је једно закрвављено око.

− Ти си ја. Ја сам ти. Не могу... − јецао је несрећни младић. − Не могу напоље из ових решетки. Узми ме већ једном. Предајем се...

 

*** 

Спаран летњи дан. Двојица познаника, након посла, пијуцкају пиво у башти једног кафеа. Поред њих, сав занет, као месечар, пролази проћелав човек од неких четрдесетак година, у раздрљеној кошуљи, запуштен, млатара рукама и лови њима нешто по ваздуху, расправљајући се са само себи видљивим саговорником.

− Ех, шта се направи од човека...

− Па ко је овај лудак?

− Ма М..., из моје улице, ишао сам са њим у основну. Био јако добар ђак, после и најбољи студент, и онда, не знам, просто – пукȏ. Једни кажу заљубио се у неку професорку, асистенткињу, шта ли, па одлепио. Други да је ваљда преучио, ако ме разумеш. Не ваља ни само учити, а он никад није ни био баш као сав нормалан свет. И тако, у једном моменту само је стао, закочио се и није могао даље. Сад живи са мајком и оцем, брат му се одселио одавно. И није он нешто агресиван, никог не спопада, углавном је миран, седи кући и ћути, али тако некад му дође тај немир, па јури по крају, свађа се са неким у ваздуху, помиње некакву жену... Чуо сам да тако зна да оде и на други крај града, па га његови старци после нађу и врате кући, ужас... Жао ми је тих људи, ништа горе нема за родитеље... Оно, јесу увек били некако испрепадани, те не овамо, не тамо... Али сви су маторци такви, па и моји су били, него, ко је то зарезивао... Кажем ти ја, није добро само учити, обије се то, видиш, о главу, па шта ћеш после. А они моји магарци код куће не уче баш ништа, сигурно сад висе на игрицама. Да саспем ово пиво, па да идем да им подвикнем.  Ма нек су само живи и здрави. Ајд’ у здравље!





Џорџ Атертон (дигитална слика)