Александар Бриков | МОЛИТВА (1954) Обично се грешан Тебе сетим, Сујетан се кајем кȏ и ваздан И опет Тобом себи претим Твојим именом да почнем дан. Поново слушам лоше вести, На душу падну јед и очај, Господе, тражим крст у свести, Твој светли образ, молим Те, дај. Клањам Ти се до земље црне Грешне, вољене – о, Боже чуј, Исцели срце да не утрне, А душу − Господе помилуј. И опет Ти кажем без стида: Помози, продужи земне дане Свима – и не дај злу да ме кида, Пред сваким уклони бездане. Боже, суди речју праведника. Немам страха пред казнама Твојим, И молим за светлост Твог лика – Пред болом и срећом исто да стојим. Клањам Ти се до земље црне Грешне, вољене – о, Боже чуј, Исцели срце да не утрне, А душу − Господе помилуј. Евгеније Капустин | ЗАЉУБЉЕЊЕ (1984) Опрости ми заљубљеност моју. Опрости што небо призивам За меку кô лан косу твоју – И што једну влас кô дар снивам Опрости – умро сам – нисам знао Да бешумно шкрипи капија. Опрости – та капија – нисам знао На самом је предворју Раја. Опрости ми, опрости чудном, Све то у себи носим одувек. Опрости ми и у сну будном, Дај руку – облак зна да сам човек. Опрости мени заљубљеном. Владимир Бабошин | РЕЧИ (1958) Шта је живот – представа а ми глумци само И не знамо ко је сваком од нас дао роле. Заједно смо, а једни друге ми не знамо, С речима без душе и празним кȏ пароле Речи, речи... просуте вешто по папиру, Или на монитору слова у лепом низу. За писање храброст не треба у немиру, Ал' у очи рећи тешко је – храбрости близу | ⌘ Владимир Бабошин | НАШЕ ВИЛЕ (1958) Питати жену за године је срамно! То прави мушкарац, верујте, увек зна, Лепа је кô кад трешња цвета помамно, Или кад је зрела кô и јесен плодна. Питати жену за године је излишно, Јер њу увек обавија вео неке тајне. И обучена у траље или свечано, Лепа и кад јој нико не види очи сјајне. Питати жену за године – лудост је то, Јер те бројке не значе ништа ником. Супругу, можда, реда ради само, Осталима - лепота је у непознатом. И зато, пред њеном лепотом заћути, Али не скривај своје усхићење. У свим годинама у њој тек вилу слути, Јер таква ће увек бити твоје хтење. Ирина Михашина | БОЖЈА РУКА (1960) Газим по роси с плавим месецом у коси, Просипам сребро у зору. Не чујем све а узвишени глас носи Реч Његову у ћутње говору: - Русија ће живети довека, Руски народ ни пред ким не клечи. И ја видех – Божја нас дотиче рука И пут ка бољем што нам душе лечи. Маријана Соломко | ГУСКЕ СУ ЛЕТЕЛЕ НА СЕВЕР Гуске су летеле на север у болном низу – У сивој магли сиви низ једва обрисе шаље Кô бисер сред перли вођа је на челу јата До Беринговог пролаза ... Ко зна куда даље Удари ветра су груби – модрина усне руби Кô ваздушно клатно звона та плавет све леди Гуске – кô деца без слуха пркосе гакањем Тој хладној партитури и безименој беди Гуске су летеле на север у низу болном – Као усамљеник с живота претешком ролом Татјана Непорада | * * * Ноћ. Пут. И она. Ноћ. Пут. Поново једна. Ноћ. Пут. Без друштва. Ноћ. Пут. Језа свуд. Живот без живота. Сан без сна. Ноћ. Пут. И... пролеће. Песме с руског препевао je Анђелко Заблаћански |