Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                17 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Три кратке приче | Јелена Цветковић




МАЛИ БОГ

 

Не признајем богове, и никада нисам клечао пред иконом занет молитвом која дух испуњава хришћанском љубављу. Слушао сам људе како кроз плач дозивају и славе свеце, пале јефтине воштане свеће за искупљење својих грехова и уверавају да су спасени. Једном сам разговарао са човеком који ми се клео да је видео божанску светлост, беле коње како језде небесима, ореоле анђела. У лице сам му се смејао, мој смех је био све јачи како је он бивао све више згађен мојим презрењем. Не признајем богове, али сам у сну видео човечуљка од свега метар и педесет који ми је рекао да је он мој бог. И њега сам исмејао, одмахнуо руком, гласно негодовао против свих верника.

Ујутру сам осетио јаку жељу да се помолим, дрхтало ми је читаво тело, нисам могао да једем а очи су ми упале као код најтежег болесника. Нисам успео да се сетим ни једне речи молитве.

Никада више нисам заспао.

 

 

КРИВИЦА ЈЕДНОГ МАЧКА

 

Мој седмогодишњи мачак није могао знати колико ја волим птице. И када је ове године пред Божић, у току једне незапамћене мећаве, улетео у кућу са малом сеницом у устима, није очекивао да ћу се толико наљутити и почети да га јурим око препуног стола. Сеници више није било спаса, а он, онако крупан, сив и ухрањен, већ је наслућивао да је нешто опасно згрешио, па је сажаљиво трептао тамно снежним очима. Брзо је излетео из куће са мном за петама.

Мој седмогодишњи мачак је нестао већ после неколико месеци, када се на земљу спустила незапамћена врућина. Изгубио је пола од своје тежине, ни трага од крупног, увек гладног лепотана који ме је једног празничног дана натерао да га јурим око стола. Ту је негде, међу пожњевеним пољима, презрелим кукурузима или високом травом. Не усуђујем се да га тражим, јер, прекорићу себе што сам се онога дана дала у трк за њим.

Ипак он није могао знати колико ја волим птице.

ОД ЉУДИ УБУДУЋЕ НИ ГЛАСА

 

Ја сам први престао да говорим. Сањао сам столетни храст како ми шапуће да је дошло време да човек утихне као биљка, и да морам људе научити тишини. Јер, тек када сви науче да говоре ћутањем, вратиће се склад између човека и природе. Дрвеће ће од тада причати, реке се надјачавати, планине дозивати. Замахнуо је својим широким листом и наредног јутра више нисам могао да говорим.

Сви су ме гледали у чуду, а од мене ни гласа. Како сада да им објасним да сам сањао стари храст и да ми је он одузео моћ говора? Још теже, како да их научим тишини? Махао сам рукама и смиривао њихове бучне разговоре, али узалуд, били су још гласнији. Почели су да ми се смеју, а временом и да ме праве лудим. И даље сам само ја ћутао, а жагор људи је постао несносан. Једне ноћи сам опет сањао храст.

„Сада ћеш само ти причати, а они ће ћутати“, рекао је.

Тако је и било. Ујутру сам могао да говорим, а сви око мене су били неми.

„Покушао сам да вас приближим тишини, сада вам је наметнута. Природа жели да се чује“, објаснио сам.

Ја сам остао једини који говори. Преносим поруке столетног храста. Небо ће ускоро проговорити кроз вишенедељне кише, а реке ће се пробудити. Нечујно ћемо нестајати.


Милена Павловић Барили